Tajna plave gestapovke

Sat otkucava ponoć. Još uvek ne može da veruje da li je istina to što je videla! Da je ona, Silvija, providna, bezlična Silvija, pokušala da se ubije. Možda joj to nije prvi put. Zašto zapošljavaju slabe i depresivne osobe? Zašto? Dokazano je da su takve osobe u potpunosti nerentabilne. Ah, kakav užasan dan. Bolje da je ostala na Akademiji kao predavač.

Anđelka se seti događaja od pre par sati. Tupoglava je išla gledajući u svoje cipele, kao da je sama. I taj pad. Gotovo da je osetila kako joj ruke klize, kako presamićena gura ruke ka vodi, a ona je gledala. Možda ju je ona gurnula. Možda. Odmahnu glavom. Toga bi ipak trebalo da se seti.

Anđelka otvara širom prozor dnevne sobe, diše duboko, mada zna da je vazduh ovde nikakav. Samo da razbistri misli. Njen suprug hrče, čuje ga čak ovde, ali njoj to ne smeta. Dobila ga je kao na lutriji, nasmešila se. Voleli su iste stvari, na primer mladiće, one što idu u teretanu, glupave, ali mišićave. Gestapovska se izborila za taj stan, za posao, imala je para koji su dolazili nekim tajnim kanalima do nje. Decu nikako nije želela, a kad je utvrdila da ni njen suprug nije lud za decom, i još plus gej, nagovorila ga je da se venčaju. Ljudi pričaju, ogovaraju, brinu za sve, osim za sebe. Nemaju discipline, niti diskreciju. Većinu bi trebalo potamaniti poput bubašvaba. Nije svako za život, razmišljala je ona, trebalo bi da postoji neka selekcija, kao u prirodi. Svako mora da se bori za život, baš kao ona.

Zatvora prozor. Svežina nikako da dopre do nje. U kuhinji uzima dve tablete za spavanje i pije ih sa vinom. Brže će delovati. Znala je da se ne piju sa alkoholom, ali ponekad to tako pomaže. Ipak, to nije uticalo na njeno rano ustajanje i na posao. Mogla je da radi i za dvoje ili troje, ako treba.

Ujutru bi trčala pre posla, sa svojim dobermanom, bez obzira na vreme. Izgledala je krupno, međutim, ona je bila jaka i mišićava, bez trunke sala. Želela je da bude vojnik, onaj profi. Završila je Vojnu akademiju, radila neko vreme, ali su joj našli premeštaj. Nije želela da ide iz Beograda. Ovo je njen grad. Ponekad bi žalila za vojskom, želeći da se vrati, jer je tamo otkrila koliko je privlače ti mladi, snažni momci. Morala ih je imati sve, ili barem većinu. Lako ih je "pecala" pričom, a posle akcije, vrlo zahtevne, tražili su još. Pošto živimo u prilično patrijahalnom svetu, tako nešto nije mogla nikom da prizna, pa su joj oči poprimale mačji sjaj posle obavljene misije, i to zadovoljstvo davalo joj je snage da radi po ceo dan.

Spavala je do pola pet, obukla se i prešla svoju uobičajenu jutarnju turu, posle bi sledile vežbe, pa jak doručak i kafa i tek onda bi otišla na posao. Opet joj pade na pamet Silvija. Biće grozan dan. Naravno, ispričaće kako je pokušala da se ubije. Kako je pokušala da je spase, da joj je govorila da ne skače. Navućiće osmeh naivnosti i dobričine. Prisetila se Andreja, na njega je uvek mogla da računa. Želela ga je, ali ne sada, posle posla. Baš kao sinoć. Njenu tajnu nimfomanke niko nije ni mogao da nasluti.

Kad je mala skočila, otrčala je dole, očekujući strašan epilog.  Međutim nije računala na spasioca. Stajala je iza drveta osmatrajući situaciju, opsovala je naglas kad je videla da ju je čovek spasao. Više bi volela da se udavila. Stala je ispred drveta i gledala je prodorno, znajući da će se okrenuti i videti je. Nije prvi put radila taj trik. I kad se ova naglo okrenula, i počela uspaničeno da viče:

- Oči, njene oči!- gestapovka se okrenu i brzo se izgubi među drvećem, tako da ribar ništa nije video.

Anđela se našla na čistini, kad je obuze smeh... Moraće da učini nešto kako bi pomogla sirotoj Silviji da nađe mir među zvezdama, pomisli... Okrenula je jedan broj.

- Zdravo Andrej. Za pola sata na istom mestu. I ponesi vino...