Tajni život Dušanke Cvejić (treći deo)

"Mama, ja znam ovu devojku! U stvari, sad je žena tvojih godina, ali ja sam sigurna da je to ona. Zove se Vera Arsenijević i predaje matematiku u mojoj bivšoj školi. Zamenjivala je našu razrednu nekoliko puta i odličan je predavač!", reči moje kćeri su prekinule galopirajući niz pitanja koja su mi se rojila u glavi.

Pomislila sam kako ovo postaje previše komplikovano i duboko intimno da bih se ja u to mešala. Plava koverta iz suda bila je naslovljena na Stevana Cvejića, pokojnog Dušankinog muža kojeg se jedva sećam. Mi smo se doselili u ovu zgradu početkom devedesetih, kada je on već bio teško bolestan i ubrzo je umro. Njihova kći Ana je već tada bila otišla na studije u Ameriku, posle kojih se udala i preselila u Sidnej. U koverti sam našla rešenje o njegovom priznavanju očinstva za žensko dete po imenu Vera, od majke Milene Arsenijević, iz ulice Teodora Drajzera, rođenog 1. Januara, 1970. godine i kratku izjavu pisanu verovatno njegovom rukom, u kojoj se odriče starateljstva i prepušta ga majci deteta. Najblaže rečeno, bila sam zatečena ovim informacijama. Ako se Vera rodila prvog januara to znači da je bila samo 2 meseca starija od Ane. Da li je moguće da Ana ne zna da ima sestru? I da li su roditelji tome kumovali? Bilo mi je neshvatljivo da je tako nešto moguće. Ipak, znala sam za neke slične slučajeve, ponekad su ljudi  vrlo čudna stvorenja, sagrade život od laži i samoobmana. U koverti sa fotografijama bilo je još jedno manje pismo, adresirano na Anu i to će da sačeka njen dolazak. Vratila sam sve stvari unutra, odlučivši da sačekam da Ana dođe, jer je ovo bilo preozbiljno za telefon i poruke. Ipak, saznanje da njena sestra živi tu u gradu i da možda ni sama ne zna da ima sestru nije mi davalo mira. Na kraju krajeva, ako je Vera zakonita kći pokojnog pukovnika onda je i njegova naslednica, a u papirima o vlasništvu stana pominjale su se samo Dušanka i njena kći.

Nekoliko dana sam se dvoumila šta da radim, a onda sam jednog jutra ustala rešena da potražim Veru Arsenijević. Ponela sam plavu kovertu s rešenjem o očinstvu sa sobom i uputila se u Milinu osnovnu školu.

Dan je bio nekako svečano sunčan i vedar i vesela graja dece mi je na trenutak skrenula misli. Došla sam do zbornice za nastavnike i pitala neku stariju tetkicu za profesorku matematike, Veru Arsenijević. "Sedite tu, sad ću je pozvati." rekla je i nestala u gomili dece koja su krenula na čas. A onda sam je ugledala. Vitka, plava, odmerenih pokreta, dolazila mi je u susret i smešila se. U trenutku sam pomislila da ovo nije ni vreme ni mesto gde bi bilo primereno saopštiti joj informacije do kojih sam  došla. "Izvolite, tražili ste me.", rekla je i pružila mi ruku.

"Dobar dan, ja sam majka jednog malog maturanta, starije dete mi je preporučilo Vas, kao idealnog nastavnika za pomoć u učenju za završni ispit. Da li držite privatne časove matematike?", pitala sam, dok mi se ruka znojila stežući plavu kovertu u džepu.