Tako je nastala Klimenta

Nju nikada neću izgubiti. Ne zato što sam je stvorio, već zato što postoji postojanjem koje nisam hteo, nisam ga planirao, koje je zapetljano nekako za moje postojanje. Stvorio sam je mnogo pre imena njenog. Dugo se vukla u meni, mučila se i mučila me, bezimena, promenljivog oblika, nestalne ćudi. Ne znam niti od kakvog je materijala, kakva je u osnovi. Tek sam je imenom delimično pripitomio, prilagodio svojoj vedrini i mraku, ljubavi i mržnji, potpunosti i nakaznosti. Tek kada se u ime zaodenula, onda je bila moguća ljubav. Pre toga nisam znao koji sastojak nedostaje, i čak sam počeo da mislim da nešto pogrešno činim, da je greška u meni, kao što i jeste u većini slučajeva.

Dugo, dugo sam je negovao u sebi, ali ne kada se godine prebroje, nego kada se izmere životom detata i mladića, a, kao što je poznato, jedna dečja godina traje kao najmanje pet godina odraslih. Tražio sam je i u drugim ženama, starijim i neprimerenim adolescenciji, vršnjakinjama izrazito neadekvatnim ondašnjem mom uzrastu (u mlađim ženskim stvorenjima nisam još uvek mogao da vidim ženska obeležja). Ponekad se činilo da je tu, da je pipam oko struka, da sam joj bradavice pronašao, to su te usne! – činilo se da sam zaobručio svu sreću sveta samo za sebe. Ipak, nije to bila ona, uverio sam se tek u prostoriji sa brojem sedamdeset šest u jednoj visokoškolskoj ustanovi, dok je dobroćudni akademik sa poodmaklom koronom veneris nastojao da izvuče iz moje mladićke nesistematičnosti u znanju i životu koju suvislu rečenicu o idealnoj ženi u eposi romantizma, u poslednjoj eposi civilizacije u kojoj je žena uspevala da zadrži izvorna odličja. Na trenutak sam, sada sam već siguran u to, prodro kroz njegovu isperutanu ćelu, po kojoj je neprestano prstima prebirao, kao da proverava da li je nešto proklijalo,  i video njegovu intimnu prikazu, bledu i plave prave kose.

– Ne to! – kriknula je Klimenta.

Baš tako, kako je ljubomorno kriknula, tako se i ime zalepilo za nju.

Klimenta je odmah stala na moju stranu. Za početak me trgla iz šećerne akademikove krvi i šapnula:

– Ti samo otvaraj usta, prepusti se mojim rečima.

Hteo sam da je upitam šta će to značiti, no ne stigoh, pometenjak jedan, od bujice reči koje nikada do tada nisam izgovorio. Između ostalih, prvi put sam izgovorio i njeno ime. Pretpostavljam da je to taj momenat o kome su govorili svi mislioci dostupni mom obrazovanju, mislioci koji svoje poglede na život baziraju na erotskoj dimenziji sveta.

Sećam se da su Klimentine reči koje su kuljale iz mog espiratornog sistema saopštavale, i meni i svetu, koliko je bolesti u romantizmu. Ona je tada širila oči i iščekivala da dođem do željenog zaključka, stava po njenoj volji.

Danas znam da sam od tog trenutka, nasuprot blaženstvu, i sam zakačio nekakvu bolest, kojoj još uporno tražim ime. Sve se nekako podudara, bar dosad, sa slučajem dok sam uobličavao Klimentu, ali kao da opet nisam dovoljno ažuran i požtvovan.

U prvo vreme Klimenta i ja nismo mogli da se uskladimo, kao i svi ljubavnici na početku. Na primer, otvarajući usta nisam pogađao ritam njenih reči, pa se dešavalo da neku na pola pregrizem, za drugu da na vreme ne otvorim usta, pa se samo polovina reči rasprostirala oko mene.

Čudna je ona i tada bila i sada je. Kupovala me svojom strpljivošću, dok sam ja nastojao da se što više dokazujem. Tu sam i mnogo trapavosti iskazivao, a ona se pravila da to ne primećuje.

Sve je jasnije bivalo da je čekala samo pravo ime, da je nikada neću izgubiti, pa ni u trenucima izrazite krize svesti, kada nastojim i sebe da se u potpunosti otarasim. Zapravo, tek je tada dobijala pravi smisao, što je često pravilo popriličnu zbrku. Jednom sam joj rekao:

– Klimenta, znam šta si ti. Klimenta, ti si moja bolest.

– Može i tako da se gleda – mirno je uzvratila, ne dozvolivši mi da je upitam zašto je ona žensko, jer je logično, ako sam podelio ličnost, da onaj drugi bude muško.

Možda je, ipak, bolje što se razgovor na tome završio. Čini mi se da naslućujem pravi odgovor.

Bio je i jedan period kada sam mislio da me je naprasno napustila, da smo se rastali. Krivicu sam spremno preuzimao na sebe, smatrajući da više nisam u stanju da je imam... Ili da je ne zaslužujem. Ipak, ona je bila tu, ona je moja, samo se odmarala od moje neumerenosti u uživanju.  

 Zoran S. Nikolić​