Tamo gde smokva više ne šećeri

Pažljivo je ispravljala foliju od čokoladne bombone, punjene višnjom. Vrhovima prstiju je gladila površinu, tako da su svi nabori bili ispravljeni. Njeni tanki prsti druge ruke, na nekim zglobovima, već pomalo iskrivljeni od artritisa i ko zna kakvih sve lednih dodira s vodom i grčeva od bola, spretno su držali krajeve papirne folije da se ne pocepa. U ustima je još uvek osećala ukus višnje u likeru. To joj je oduvek bio jedan od najslađih trenutaka i njen, praznični užitak, odmotavati te čokoladice u crvenij fololiji, s višnjom u njihovoj šupljini. Uvek se pitala, otkud ta tečnost u njima, a one zatvorene. Tek kada se zagrize, pojavi se ta barica likera s komadićem višnje.
Prvi put je takve bombone pronašla u kutiji bombonjere u kredencu dnevne sobe. Imala je pet godina, bar su tako govorili. Nije mogla da dočeka da se svi u kući pozabave nekim poslom, da bi je dohvatila, popevši se na hoklicu. Privukla ju je sjajna kutija, koju je ispod miške držao ujak, kada je ulazio preko praga. A ispod druge, bio mu je šćućuren jedan žuti medo, jer je znao da ova devojčica ne voli lutke, već mede. Cijukala je od radosti što ga vidi. Retko kad im je dolazio, a kada bi ušao, uneo bi larmu i galamu, sa gromoglasnim smehom i njega i ukućana. A i glas mu je bio, činilo joj se, kao da ima čičkove po sebi, onako, hrapav. Šalio se na svaku temu i razgovor. Ustvari, bio je veoma strogih načela, što će kasnije shvatiti. Kroz šalu je uvek voleo da provuče neku pouku i nauku. Zahvaljujući njemu, naučila je i pisana i štampana slova. Svaku je liniju propratio koju je povuka, a sve to pogledom iznad raširene "Politike". Pre polaska u školu, sva slova je pisala i čitala naglas članke iz "Politike za decu". Bila mu je mezimica, u najmlađe mu sestre jedino dete. Imao je uveliko svoju decu, odavno odraslu, ćerku već udatu. I unuče je od nje čekao, a ona, bila je pomalo ljubomorna na toliku povezanoset svog oca sa njegovom sestričinom, a njenom sestrom po tetki, iako ju je njena tetka velikom ljubavlju obasipala, jer je opet, ona njena mezimica bila, mnogo pre nego je dobila svoju kćer. Voleo ju je ujka a i ujna, jer je ona bila njegovo drugo biće, u ženskom obličju. Retko kad je slične parove kasnije u životu sretala. Ujak i ujna jesu retko boravili kod njih, ali su nju često vodili sa sobom, u svoju varoš. Sve dok nije krenula u školu, a i tada, ostajala je kod njih za sve vreme raspusta. Otac i majka radili su u dve suprotne smene, samo su se u međuvremenu susretali. A ujak je već bio u penziji. Kao mnigo stariji brat, želeo je da pomogne sestri i pripazi na tu krhku devojčicu. Kada je kupio plac na moru, i tamo ju je vodio sa sobom. Naučio je da pliva, roni, kako da se čuva talasa i kako da ih koristi, da pravi zamkove od peska, a onda ju je vodio na pravo gradilište za građu kuće, koju je na placu s puno smokava, pravio. Učio je da razlikuje smokvino drvo od stabla mandarine i nara, da na sav glas peva malo nezgodne pesmice, ali ne previše, jer i to treba znati...matematiku, uh...iako ne sa mnogo elana, pisanju pisama mami i tati u gradu, sa tačnom adresom, štampanim slovima, sve sa poštanskim brojem, rešavanju ukrštenih reči, početnim šahovskim potezima... Zajedno su smišljali imena dvorišnim mačićima, a onda sa njim, na sicu bicukla, vozila se do obale, da od ribara dobiju koju papalinu, za te iste mace. Vodao ju je po livadama, gde joj je po bodljikavim grmovima brao divlje kupine i pružao ih joj, trudeći se da ih ne zgnječi u izgrebanim dlanovima, a ona ih, umorna i žedna od sunca, upijala. Skakutala je za njim dok je u limenu kantu lopatom skupljao kravlju balegu, za đubrenje ujnine bašte, da bi smokva bila još slađa...Jednog jutra ju je iznenadio, dočekavši je onako neumivenu i čupavu, da izleti na prvi jutarnji zrak. U dvorištu ju je čekala ljuljaška, drvena, sa ogradicom, na kojoj je mogla da leti nogama uvis, sve do loze pod nadstrešnicom dvorišta. A ujna, ona je tek letela...mislima, sve do zvezda i nazad, jer je svake noći gledala u teget nebo, dok su joj stopala bila do članaka u blatu, topeći vodom baštu iz creva. Popodneva, nakon mnogih poslova u kući i pred kućom, provodila je "gutajući "časopis "Galaksija".
Svako leto na moru, tu malu je izduživalo u sve štrkljastiju devojčicu. Roditeljima njenim, ujak je ponosno govorio kako "im ćerka raste ko iz mora". Kad joj je na neke njene mudrosti govorio: "Al' si ti neka mustra!", odgovarala je: "Nisam, ja sam morska alga!"
Kada je bila već poodrasla, imala je, dakako, svoje društvo, ali je ipak, bar na desetak dana, morala ići svom ujaku i ujni, koji su se već sasvim, iz svoje varošice, i zvanično preselili na morsku obalu.
Kad god bi izašla iz kuće, makar do prvog ćoška, ona se ujaku javljala.
Ovog puta nije. Bez razloga, samo tako, zaboravila je. Jedva je čekala da izađe, a ni zbog čega posebno, samo tako... I od džeparca koji joj poslaše roditelji, htede da kupi ogrlicu s priveskom slona u izlogu, sebi za sreću. U prodavnici, prodavačica reče da slon nije na prodaju. Bila je ljuta, jako ljuta. Nije joj bilo jasno. "Zašto držite u izlogu ono što nije na prodaju?!" Sve vreme je to u srbi ponavljala, vraćajući se ujakovoj kući. U tim mislima, propusti jedna kola na prelazu široke ulice i pođe da je pređe. Ali, drugi auto nasred puta se pojavi, niotkuda i snažno je udari. Kao u drvo da je udario, toliko je taj udarac bio glasan. Ni o čemu više nije mislila, pa ni o slonu... Prekid filma. Njenog. Nije uspela da kupi svoju sreću. Možda zato što nije na prodaju.
Najednom, pojavljuje se svetlo, širi se rakus, pred njom se ukazuje staza do ujakove kapije, ona otvara kapiju i - taman htede da povikne :"eto me", kad eto, opet belina i - prekid filma.
Blaga, titrava svetlost i žamor ljudi iznad nje, a ona na betonu.
Dođoše kolima hitne službe, pokupiše je sa mlakog, predvečernjeg asfalta i odnesoše u okružnu bolnicu.
"Nemojte reći uji za mene. Ima slabo srce..."
A uja je već čuo. Išao po ulici gde ju je udario auto i našao njene sandale koje su se same bacile u stranu od užasa i njenu torbicu sa džeparcem, bez slona za sreću.
Oporavila se.
Tri godine joj je trebalo, mladost ju je spasila, a sigurno i još neko...
A ujak, bio je sve slabijeg zdravlja.
Desilo se i ono, čega se toliko plašila...

Ni ona od tada više nije bila ista. A tek će se mnogi takvi strahovi u njenom životu otelotvoriti u najgoru noćnu moru, a i njh će preživeti.
Kupila je kasnije ona sebi, ne jednog, već svih sedam slonova, sve jedan manji od drugoga. Ili veći...zavisi s koje strane se gledaju.
Ako su joj ti slonovi bili za svaku narednu godinu njenog života, kao neki kečevi iz špila koji se izvuku za preživljavanje, trebalo ih je biti mnogo više od sedam. Zato je svaki slon nosio po više godina.
Ujak, majka, pa i ujna, njihova ćerka, srećom, pa posle njih, najbolja drugarica iz detinjstva, otac...puno ljudi, bliskih po krvi i po pogledu na svet. A taj pogled, kao ogledalo, kada nestane iz vidokruga, zamrači se, pa čini i sopstveni pogled tamnijim.
Nema više ni ujakove kuće na moru, prodaše je njihova deca, sve sa dvorištem, a i kako bi moglo drugačije... A i da nisu, odavno tu više nije bilo onog smeha i mirisa ujninog slatkog kupusa, sveže obranih smokava u tanjiru, slatkih, kao ušećerenih. Nema mačaka što se viju oko nogu, ljuljaške, ni oko nje se niko ne vije više, čak ni deca njihove dece odavno nisu na nju sela. Odvaljen je i onaj oluk što se stalno šetao po zidu, sve sa jednim pužem na njegovom limenom, zarđalom zglobu. A i ujnini široki, srcoliki Adam i Eva, što stajaše odmah ukraj kapije, s obe strane, kao doček u rajski vrt, odavno su umrli, bez potomaka. U tom vrtu je njen svet u malom, ono što je o životu naučila, prve poteze za igru sa njim, kao u šahu.
Na tu kapiju više nije kročila, ali joj u snovima još škripi, onako, nepodmazana, jer je ujak zapravo tako hteo, da ima svoju nadzornu glasovnu špijunku.
I njeni slonovi, izrađeni od slonovače, već posustaju, idu povijeni, jedan za drugim, bez reda po veličini, samo da stignu tamo, gde se slonovača taloži. Ona, koju lovokradice nisu stigle da im iščupaju. Kreću se ka svom večnom počivalištu, iako lagano, ne žure, znaju da će svakako stići.

Ispravila je nabore tri listića čokoladnih bombona s likerom od višnje, kao da je tako htela da ispravi bore na svom životu. To je i pomislila. U tom trenu, otvori se prozor i listići poleteše.
"Tako ispravljeni lakše lete, pomisli."

Ustade, obuče se i iziđe među ljude, one koji još ovim tlom hodaju.
A kad padne noć, možda će sanjati ujakovu kapiju. Možda...i njega i ujnu, kako sede ispred kuće, on sa raširenom "Politikom", a ujna s činijom pasulja pred sobom, čija zrna odvaja, da ga pristavi za ručak.
Sede tako ispod one loze, grozdovi već porozili, ima i plavo-modrih. A ona stara smokva prezrela, malo-malo, pa neka padne na zemlju, raspolutivši se. Što je starija, to je šećernija. Da je sve tako u životu...

Ivana Đorđević
27.maj 2025.godine
u Beogradu