Tamo gde večno sunce sja

Krenuli su oko šest sati ujutro. Iz Dositejeve ulice su skrenuli u Francusku, zatim su izašli na Terazije i nastavili prema kružnom toku na Slaviji. Pre Autokomande, kod Franša, uključili su se na auto-put. Auto-put je bio skoro prazan. 

„Dobro je što smo krenuli ranije”, reče Sanja.

„Super”, reče Goran koji je bio za volanom, vrlo dobre škode oktavije.

Na zadnjem sedištu su bili, još uspavani, Jovan i Emilija.

Škoda je klizila po auto-putu. Goran nije prelazio brzinu 120 na sat. Bez problema su prošli auto-put, Grdeličku klisuru i za osam sati stigli do vinarije u Makedoniji, u blizini granice sa Grčkom, gde su planirali da prenoće.

„Baš dobro izgleda”, reče Sanja. „Ipak je put do Tasosa dalek da bismo išli bez većeg odmora.”

„Tako je”, reče Goran, „dobro je da smo tako odlučili.”

Lepo su dočekani. Recepcionar je pričao srpski kao da mu je maternji. Dao im je ključ i uputio ih u sobu na spratu. Soba je bila vrlo lepa, sa ogromnom terasom koja je gledala na vinograd. Raspakovali su se i otišli na ručak. Meze, glavno jelo, kolači i odlično vino, vranac, napravljeno od grožđa iz vinograda. Uživali su. Posle ručka su izašli u dvorište, gde je bilo dečje igralište. Deca su se igrala, a njih dvoje šetali kroz vinograd.

Gledali su zalazak sunca sa terase. Kada su deca zaspala, vodili su ljubav. 

Ujutro su nastavili dalje. Putokazi za uključenje na auto-put su bili nejasni. Goran je usput pitao meštane. Svi su ga uputili u istom smeru. Pred samo uključenje pitao je još jednog prolaznika i on mu je potvrdio da je na dobrom putu. Nastavio je dalje i uključio se na auto-put.

„Suprotan smer!”, povikala je Sanja, „kamion!”

Shvatio je šta je uradio, ali umesto da ostane u zaustavnoj traci, što je najlogičnije bilo u tom slučaju, Goran je krenuo da okrene auto.

„Kamion, pazi, kamion!”, vikala je Sanja.

Naglo je cimnuo kola nazad. Čuo se udarac o zaštitnu ogradu na auto-putu. Kamion je prošao tik pored prednje strane kola. Umesto da se isključi sa auto-puta, tamo gde se uključio, Goran je nastavio pravo.

„Šta ću sad?”, reče Goran.

„Vozi, samo vozi”, reče Sanja 

U kolima je zavladala tišina. Posle desetak kilometara isključili su se sa auto-puta. Goran je izašao da pogleda kola. Plastika levog zadnjeg svetla bila je polomljena.

„Da se vratimo kući?”, reče Sanja.

„Idemo, ne možemo se sada vratiti”, reče Goran, „ne vidi se, baš odmah, da je svetlo polomljeno.”

Nastavili su dalje. Pričali su samo onoliko koliko je bilo dovoljno da bi se orijentisali i stigli do Tasosa. Prešli su granicu bez problema, vozili se magistralom prema Solunu, a zatim uključili na auto-put za Kavalu. Nisu promašili nijedno skretanje. Trajektom su prešli na Tasos i već popodne bili u apartmanu.

Čim su spustili kofere, Goran je počeo da kuka i da se udara rukama u glavu.

„Kako sam mogao da se pogrešno uključim na auto-put, kako?!”

„Sad je gotovo, nemoj da dramiš, deca te gledaju, živi smo.”

„Kako nisam shvatio, kako nisam shvatio…?”

„Pio si sinoć, popustila ti je koncentracija.”

Nastavio je da se udara rukama u glavu.

„Triput sam pitao, đavo me tamo poslao, kako ćemo se vratiti u Beograd?!”

„Prestani, vratićemo se, odmorićeš se i sutra će biti bolje.”

Sutradan su se kupali, jeli giros i pili vino na terasi apartmana. Drugog dana su svi dobili stomačni virus. Dva dana su bili u sobi. Povraćali su, naizmenično, a zatim imali proliv.

„Jebem ti Makedoniju, kakva vinarija, a potrovasmo se”, psovala je Sanja.

„Samo da se živi vratimo u Beograd, evo obećavam i sebi i tebi da se više nikad neću nervirati ni oko čega.”

Ozdravili su i nastavili sa kupanjem. Većinom su jeli giros. Vodili su ljubav posle desetog dana. Petnaestog dana su krenuli put Beograda. Vratili su se bez problema.

Po povratku su zaključili da, kad se sve sabere, letovanje i nije bilo tako loše.

Autor Milan Neđić