Tamo negde, na drugoj strani

Prineo je poveći zalogaj ustima od naslaganih komada hleba, režnja mesa i ljute paprike, na viljušci s tri zupca. U tom trenu, baš kad je zinuo da zalogaj prihvati, na TV-u su javili: počeo je rat. Odložio je zalogaj ma ivicu tanjira i zagledao se u ekran, kako bi reči i sliku na ekranu bolje povezao. Gledao je porušene, prepolovljene zgrade, iz kojih su visile konstrukcije od armature, a on je tražio bolji, dublji ugao, kako bi video i ono što se ne vidi, ali se može naslutiti. Čovek je čudno biće. Upravo ono što u njemu izaziva najveći strah i užas, mami ga, kao zlo koje zove da ga pogledaš u oči, da bi te posle pojelo.
Scene se odigravaju negde daleko, na drugom kraju sveta. Ali, scenografija je toliko realna, da izaziva jezu. Kao gledanje visokobudžetnog američkog filma.
Prineo je ponovo zapostavljeni zalogaj i konačno ga sažvakao i progutao. Uz nastavak prizora u izveštaju o dešavanjima na licu mesta, ređao je iste onakve zalogaje. Samo je dodavao sve veće komade ljute parike, kako mu je koja slika sa zapaljenim kvartovima tog dalekog grada promicala pred očima. A onda, pritisnu dugme za neki drugi program, da napusti realan svet i možda ipak pogleda dobar film. I zaista, na sledećem programu bio je upravo visokobudžetni američki film. Na ekranu, zapaljeni grad i ljudi koji gore, kao malopre u onom izveštaju, u kome je to isto video, iako nije bllo prikazano.
Nakon obroka, u stomaku je osećao nešto nalik napalm bombi, koja samo što nije eksplodrala. Osećao je u sebi miris paljevine. Čini se da je ipak negde nešto prasnulo...

Stajala je pred izlogom, gledajući lutku bez kose na glavi, mada je imala vitko telo na rasklapanje. Za svoju vitkost nije mogla da se izbori ni dijetama, ni mukotrpnim vežbama, a do odlaska na more je ostalo svega dvadesetak dana. Na lutki je bio žuti jednodelni kupaći kostim. Potrudila se da joj slika sebe u njemu ne bude nezamisliva. A onda, oseti miris iz obližnje roštiljnice. Sa životinjskim instinktom, zakorači tamo, još malo, pa onrednim hodom. Čulo mirisa je jače od čula vida, pa je brzo potisnuo žuti kupaći kostim na lutki sa trupom koji stoji na velikom šrafu. Miris paljenog mesa je utoliko prijatniji, koliko u njemu ima začina. Ovog puta, iz roštiljnice je kuljao dim bez začina. Ipak se okrenula ka mestu sastanka, restoranu preko puta, gde se ne oseća paljevina mesa, jer se tu služe ekskluzivna jela, jednog gostujućeg kuvara iz Španije, na turneji po metropolama.
Pošto se srdačno pozdravila sa dvema prijateljicama, cmoknuvši svaku u po svaki obraz, a one bezuspešno pokušale da to izbegnu, zbog njenog jarko crvenog karmina, smestiše se kao da su tri tačke trougla. U tom trouglu, ako bi se, kojim slučajem, našao neki muškarac, zasigurno bi nestao bez traga. Bile su dovoljne same sebi. I sebi su ponekad bile suvišne, zajedno i pojedinačno.
U jednom uglu, kraj toaleta, stajao je uključen TV aparat. Na ekranu je pisalo velimim crvenim slovima:"Rat". Ali, zaokupljeni pogledom u svoje tanjre, išarane i prosto, umetnički aranžirane, u njega niko nije gledao. Uostalom, to se dešava na nekom drugom kraju sveta.
Poručile su jelo iznenađenja.
Iz kuhinje se uskoro širio miris ribe. U jednom momentu, toliko se razgoreo, da se moglo pomisliti kako gori more sa svim algama, kitovima, sipama, planktonima, ajkulama, delfinima, morskim zvezdama i zlatnim ribicama, sve sa neispunjenum željama. Kao da se voda pretvara u vatrenu stihiju. Svi su podizali glave iz svojih tanjira, pošto su im nosevi već ionako bili uzdignuti visoko, prateći izvor te paljevine. Neki su govorili kako je to deo performansa čuvenog i temperamentnog kuvara o da se sigurno radi o jelu iznenađenja.
Uskoro se čuo zvuk sirene vatrogasnih kola.
Svi gosti su kašljali, boreći se za vazduh, a kuvara, dok su iznosili, vikao je nešto na španakom, katalonskim izgovorom. Jedan od gostoju, dugogododišnji dopisnik iz Španije, sada u penziji, tvrdio je da je čuo kako viče: "Foc i infern! "(Oganj i pakao! )

Fudbalski stadion je bio kao košnica. Hiljade navijača je zujalo svoje pesmice u stihovima bez tačne metrike, pa su slogovi, čitave reči, ispadali iz himne klubu miljeniku. Glasovi su bili bez imalo nežnosti za čulo sluha. A sve je to bila samo uvertira u prenos udara dva Titana, najveća kluba ikada, još od doba borbi u arenama, toliko velika.
Oba kluba iziđoše na teren, pa se nebom prolomi divlji zov nagona, kao u pećinskih ljudi. Nebo, sve sa oblacima, umalo se ne sruči preko stadiona. Mada, moguće je da se ipak neki deo otkačio, jer je izazvao kratak spoj sa upaljenim bakljama. Baklje su odvajkada fascinirale ljude, pa i sada, u civilizaciji neonskog osvetljenja. Na velikom semaforu stadiona, koji je bio enkrmno veliki, poput odašilkača za komunikaciju sa eventualnim bićima iz svemira, pojavili su sw brojevi 1 i 0. Buknilo je pola stadiona, a potom i druga polovina. Najpre ona strana na kojoj je bio broj jedan, potom i druga, sa nulom, jer im je bila diskutabilna, nepouzdana i okrugla kao lopta. Izmigoljila se, a sudija je "ćoravi idiot".
Izlaz za evakuaciju je bio veoma uzak tog dana na nacionalnom stadionu. Na semaforu više nije bilo brojeva. Samo jedna reč, ispisana cvenim slovima, koja je tiltala, kao umirući robot, koji želi da ostavi poslednju poruku pre svog gašenja, kao upozorenje. Niko nije više gledao u semafor, pa se nije mogao ni pitati otkud ta reč na njemu. A onda, pojaviše se i slike. Dok su hitali ka uskim izlazima i padali jedni preko drugoh, na ekranu su sw velikom brzinom smenjivale slike dece bez ruku i nogu, sa rupama na mestu srca, dece sa velikim stomakom, punih gladi, vojnika odvedenih sa rukama svojih majki, devojaka i žena oko svojih vratova, kao ljubavni okovi, životinja u plamenu, drveća koje jauče...

Pozorišna zgrada je stara, ali ima ona svoje dostojanstvo. Ume da se nosi sa novonastalim prisustvom u okolini, svim tim susedima od mermera i stakla, vrlo stoički. Stoicizam je od njenih mladih godina, još od temelja, kako bi se reklo, ionako bila njena filozofija.
Predstave i prikazi na njenom glavnom platou od dasaka, koju zovu pozornicom, umeju nekad da vrcaju čudnim idejama i novim mislenim novotarijama, ali takvi trendovi budu i prođu, pa se klasika, sa svojim starim kostimima, kako je Bog ili Šekspir rekao, skinuvši Hamletu smoking j košulju, razdrjrnu na grudima, ubrzo vrati na velika, širom otvorena vrata.
Uobičajeno pozorišno veče je upravo ushićeno uzdahnulo u ime svakog iz publike, jer je publika dala obećanje da će ćutati do kraja. Jer, kada bi svako progovorio usred glumačkih rola, svako bi imao predstavu za sebe. Sve je teklo po redu, dok neki gledalac sa balkona, nije nekontrolisano škrgutnuo zubima. Od tog zvuka, reflektori desetine pogleda su se usmerili ka toj glavi čiji su zubi još jače strugali, jer je dotičnu vilicu uhvatio bes ili panika, nije ni on sam mogao utvrditi. To je, očigledno, izazvao prizor na sceni uz propratne reči glumca u šinjlelu, koji ju je uzviknuo tri puta s podignutom stisnutom šakom. Te reči, pojačane su i vizuelno, jer su bile ispisane velikim, crvenim slovima na transparentu koji je nosio drugi glumac : "Rat, rat, svi u rat, svaki drug, svaki brat, za slobodu život dat!" Iz partera se, uskoro, takođe čula reakcija, uz napregnuto pročišćavanje grla, nestrpljivo i opominjuće kašljucanje, a onda i veliki kašalj iz bronhija i stomaka. Taj glumac na sceni, na akademiji je vredno učio kako se govori iz stomaka, a gledalac iz publike je odmah položio iz tih veština, samouk. Cela sala je kašljala, a neki dlanovi su od navrlog uzbuđenja počeli da plješću, udaraju tako snažno, da je bilo neizbežno da i drugi prihvate ritam. Uskoro, kao da će samo oslobođenje biti prizvano tim činom, prolomio se ogroman, zapaljivi aplauz. Usred tog frenetočnog čina, nemogavši se uzdržati od svoje potrebe, u tom bučnom mraku, kako u dvorani, tako i na pozornici, sa scenom koja je predstavljla noć, škljocnu jedan nestrpljivi upaljač. Pošto nije liznuo dovoljno veliki plamen, vlasnik upaljača pokuša ponovo. Nije bilo više benzina u njemu, pa posegnu za kutijom šibica, zvanom "za svaki slučaj". Međutim, dobi izmenadni lakat u ruku koja je držala šibicu, te ova, tako zapaljena, pade na pod prekriven bordo tapisonom. Pozorišna zgrada je stara dama koja se pomalo neukusno šminka, samo da bi zadržala onaj svoj glamur, pa pribegava i kićenjem jeftinim materijalima. Te zlatne kugle i stubovi ispred loža, uglavnom su od plastike. A plastika, i to obojena lakom, ume baš lepo da gori. Zato nije ni čudo što se sva prepustila tom zadovoljstvu. "Buktinja", to bi bilo novo ime na repertoaru, da ne beše predstava, koja je igrala samo jedno veče. Sada se ono kašljucanje kao opomena i negodovanje, pretvorilo u vapaj i ropac koji guta poslednji dašak vazduha, a aplauz u panično mlataranje rukama.
Niko od publike nije stradao, ali jeste ona.
Kao da je nikada nije ni bilo, stara dama izgore te noći, u slavi i svetlu, kako joj i dolikuje. Bila je grofica, kojoj su svi dolazili na balove, a ustvari, bila je tako usamljena....

Slični incidenti i scenografije takvih spontanih paljenja, brzo su se širili, uništavajući sudbine ljudi, gradova, pa i čitavih naroda. Već su zahvatili veliki deo tog kraja sveta, koji je do tada, samo tu i tamo, u prolazu, čuo nešto, gledajući praznim pogledima u ekrane, kako negde tamo, na onom suprotnom kraju, bukti rat. Taj rat je, mislili su, za njih veoma daleko, ne može ih stići, a oni će i dalje nesmetano gajiti svoje male dragocenosti, đubriti svoje bankovne račune, praviti "pametne" kuće, pametnije od njih samih, kojima su njihovi graditelji groteskno smešni, pa će se skupa sa robotima, koje su takođe napravili kao svoje sluge, tek grohotom smejati. Sve te mašine i čipovi će urlati od smeha. A oni će i dalje, uvereni u svoju beskrajnu pamet, izmišljati neke svetove, kao u niskokobudžetnim filmovima. Nikada neće moći da nahrane aždaje u sebi, pa će otimati od onih koji nemaju, jer njima je ionako svejedmo, oni i ne znaju kako je to - imati, a onda će ih jednom samo početi prskati i poništavati, kao insekte, koji izazivaju gađenje u njima...

Ali, mač smrti, kao šti i vrč života, nije u njohovim rukama...

Uskoro spoznaše koliko o razdaljinama, kako na tlu, tako u kosmosu i svemu što znaju, zapravo ništa ne znaju.
Nebeski svod je, poput ogledala, prenosilo slike s kraja na kraj sveta. Neko, ko je hteo da gleda u njega, mogao je videti kako se rasplamsavaju požari nepravde, tuge, bolesti, smrti...
Nije prošlo dugo, a i na toj strani sveta izbi rat. Kao da svi vulkani proključaše, bljujući utrobu zemlje.
Beše to Veliki Rat, najveći ikada. Rat nad ratovima...

A na drugoj strani, potamneloj od beživota, spuštao se mir. Ne mir od pomirenja među ljudima, jer ih nije više ni bilo, već jedan veliki, nebeski mir.
Beše još uvek mučan, bolan i prazan, ali beše - mir.

Tek kada su sasvim ugasle vatre na drugoj strani, sreli su se taj mir i taj ugasli rat i po prvi put, pogledali u oči.
Onaj, čiji pogled je duže trajao, pobedio je...

A onda je Zemlja posle mnogo vremena, s mirom spavala i odmorila svoju napaćenu, majčinsku dušu.
Sanjala je svoje izgubljene sinove i kćeri...

U novo svitanje novog dana, napravila je najlepšu kolevku koje Božije oči videše, za svoju novorođenu decu, koju će s Mirom izroditi za novi svet.

Ivana Đorđević
24.jun 2025.godine
u Beogradu