Tata

Toga dana je počeo da pada prvi sneg te godine. Sve je bilo u znaku krupnih pahulja koje su se lagano spuštale na grad. Vetra nije bilo, a kasni novembar nije imao dovoljno snage da svojom temperaturom otera ljude sa ulica. Nekako su se svi radovali tom snegu, činilo mu se, deca najviše, dok je prolazio glavnom ulicom na putu do kuće, sreo je, izgledalo je, dece koliko za svog života nikada nije sreo odjednom. Jesu li radosni zbog snega? Možda je kraj časova, pa su se svi malo zadržali da dočekaju zimu valjano, uz osmehe i graju. Čudno, jako čudno, puno dece. Vratio se na trenutak u svoje detinjstvo, koračajući dugom ulicom, sećao se belog dvorišta pred praznike, mirisa bosiljka iz kuhinje i njih, četvoricu brace, kako se svim snagama opiru molbama majke da uđu u kuću i presvuku se. Iako već odavno mokri od snega, nije im padalo na pamet da je poslušaju, mada su svi uglas vikali evo idemo! kada bi se pojavila na vratima da ih strpljivo, po ko zna koji put, pozove. Znali su da će otac ubrzo sa posla, pa kad zaškripi kapija, ionako neće se više moći napolje, pa su čekali. To prvo njegovo i poslednje za njih upozorenje.

Stidljivo se pojavi smešak u uglu usana kada pomisli na svog oca danas. Smekšao je i on. Unuci mu se na glavu penju, a on uživa. Kleči, lazi po podu, viče kad neko od njih nešto polomi, ali na majku da što pre pokupi, da se ne povrede. A njih mazi po glavi i šapuće nije strašno, nasedela se ta činija u ovoj kući dovoljno ili ne brini ti ništa, deka će već sutra na pijaci kupiti deset takvih tegli. Samo da se ne povrede, sve ostalo nek se lomi.

U tom razmišljanju stigao je do stana. Mila je spremala večeru za već najavljene goste. Znao je za taj hepening i radovao mu se, bar do malopre. Devojčice su u svojoj sobi pisale domaći kada je ušao na vrata i prvi put od kada su krenule u školu, primetio je da su samo pozdravile tatu sa svojih mesta i nastavile da uče. Zapravo, nikada mu i nisu trčale u zagrljaj, to samo njegova tek rođena želja govori iz njega. Na kraj srca je, danas se deca ne raduju roditeljima kao nekad. Mada je znao da je i to generacijska predrasuda, koju je inače osporavao kad god je imao prilike, sada mu se učinila baš nekako tačnom. Ili je samo on ostario. Za jedno prepodne.

- Stigao si. Pričaj. Šta su rekli? Čekaj, da stavim kafu prvo, ovo neka se peče. Hajde, operi ruke i presvuci se u nešto prijatnije, sad ću ja.

Voleo ju je celim svojim bićem. Oduvek. Danas još više.

Presvukao se i dok je u kupatilu prao ruke, na trenutak je podigao pogled prema ogledalu. Konstitucija lica odavala je snažnog i sposobnog muškarca. Ne razmaženog, ne i previše izmučenog. U ogledalu nije video sve ono što su mu danas na konzilijumu onkologa rekli. Zapravo, u tih nekoliko trenutaka, dok je posmatrao svoje lice, potpuno je zaboravio šta su mu rekli. On je ratnik i zaštitnik. On je borac i čuvar. On je vođa čopora koji se ne bi prehranio ni preživeo bez njega. On je ta glava, koja će svoje devojke da nosi. Na kraj sveta. Nisu one stvorene da bi bile ostavljene, i kome bi pripale kada njega ne bi bilo? Svaka mu se dlaka na koži uspravila na tu pomisao. Kakva bi to izdaja bila. On, izdajnik? Nikada. Nisu one to zaslužile, ta nežnost, ta ljubav, ta briga. Sve što mu daju, i previše je. Ta vesela četiri oka kada im se ide u bioskop, pa skakuću oko njega kao mačići i gledaju ga kao da ga čitav kosmos gleda. Nekad je ozbiljan, često ne uspe sakriti osmeh. Pa skoči na njih, kao veliki mali meda, a cika i vriska prospe se duž cele ulice. Sad tata golica, čuvajte se! Zar njih da ostavi? Pa i od oca su mu napravile smešnog diva koji se valja po tepihu. I njega su kao plastelin omekšale, pa ga oblikuju kako im na pamet padne. Zbog njih se postoji. Koliko god da treba. Zbog njih se pomera zemlja i nebo, njegove devojke, sve tri. To će i da uradi. Ako on bude morao na nebo, nebo će spustiti na zemlju, da im bude na usluzi. Zauvek. Bog svojih boginja. Sluga svojim sluškinjama.

- Hajde više, šta radiš, ohladi se kafa. Nestrpljiva sam. Dolazi ovamo.

- Izvini draga, evo me.

Već je dovoljno rekao onom u ogledalu, sve su se dogovorili. Bio je srećan. Srećniji nego ikada.

- Govori zaboga, šta je bilo?

- Sve je u redu. Zdrav sam kao dren. Nećeš se ti mene tako lako otresti, ako si imala nešto na umu, otkazuj.

Skočila je sa stolice i kroz suze ga je ljubila. Njen život. Njena snaga. Molitve su joj bile uslišene, neka i nje nema, samo da nije on. Ljubila ga je pomalo histerično i smejala se i plakala.

- Idi bre, prosu’ kafu, ‘aj ćuti, čuće devojke, kako da im objasnim da je mama poludela, pa se ponovo zaljubila u tatu?

- Lepo, ja ću im objasniti. Mama nikada i nije prestala biti zaljubljena u tatu.

Oprostiće mu, bolje je da bar ovo vremena koliko još ima na raspolaganju budu srećni. Život će ih ionako šamarati. Sada neka se raduju. A mrzeo je laž. Od danas je mrzi još više.