Te noći sanjao sam kitove

Te noći sam sanjao kitove,

kako vodama plove i na leđima nose…

Sanjao sam violinistu koji prodaje svoju violinu

i slikara koji je prosuo svoje boje

i iskidao svoje četkice.

Sanjao sam sveće na vetru

i cveće u mraku…

I ničeg svetlog nije bilo…

A dan pre toga sam zastao da pogledam ljude,

sirote kreature,

nagomilane konture,

metastaza nekulture,

potrošeni, dotrajali, izanđali…

Brzo sam sklonio pogled,

izmenio ga neprihvatanjem,

ali sam video!

A nisam više star da bih zaboravio,

već odviše mlađan da bih pamtio.

Te noći sam sanjao kitove,

kako vodama plove i na leđima nose…

ogroman sanduk

crn, težak.

Čovečanstvo je umrlo u sramnom momentu,

ostadoše samo ljudi…

Lovci na kitove

sustigli su nosače u močvari.

Staviše ponovo duše na krstove.

Počese k’o  ptice kljunovima da čaprkaju po mulju…

I to vam je to…

Oblak tajni-začaran krug.

Cela stopa pritiska srce.

Štipa nešto kožu sa svih strana

i osećam staklenu kišu pod prstima...