Tehnički pregled

- Požuri jednom u životu! - rekao je zlovoljno i zalupio vrata za sobom, izlašeći iz stana s buketom u ruci i lica natmurenog kao da idemo na parastos, a ne na zlatnu svadbu svojih  roditelja. Razumljivo, ne ide mu se, jer pred roditeljima ne može da se napije. Ni meni se nije išlo, ali iz sasvim drugih razloga. Ne volim tu potrebu za šljaštećim, kičerskim proslavama koja vlada u celoj njegovoj familiji i koja je i od naše svadbe napravila cirkusku predstavu, po kojoj će nas generacije pamtiti. Pokupila sam ključeve sa police u predsoblju i pogledala se još jednom u ogledalo. Podočnjaci su i dalje bili tu i umor se prelivao preko njih, bacajući senku na nekad vesele i nasmejane oči koje su gasnule polako. Zaključala sam i javila se radoznaloj komšinici Zori koja je virila iz susednog stana, tobož nameštajući otirač. Otpozdravila je, ljubopitljivo zagledajući moju svečanu haljinu i štikle i s neizgovorenim pitanjem na licu.

- Idemo na proslavu zlatne svadbe Acinih roditelja, zar Vas nisu zvali? - nisam odolela da je ne pecnem,s obzirom da znam da su ona i moja svekrva nekad bile nerazdvojne, pa se posvađale oko neke gluposti i ne govore, ni dan- danas. Taština je i jednoj i drugoj bila važnija od dugogodišnjeg druženja i prijateljstva.

 U kolima smo ćutali, svako u svojim mislima, on je menjao stanice i dalje namrgođen, ja sam čitala poruke dece i popravljala šminku. Ford je kašljucao, podsećajući nas da mu uskoro ističe registracija i da ga treba što pre poslati na generalku. Pomislila sam da bi i za brak trebalo da postoji tehnički pregled i  obnova registracije. Mnogi ga ne bi prošli, i neki životi bi dobili sasvim drugačiji tok. Ovako, vozimo, sve dok možemo, iako je za neke ta vožnja mučno i bolno iskustvo,  osim ako se ne slupamo i sletimo u jarak, na radost trgovaca starim gvožđem i havarisanim dušama...

Sala restorana je bila okićena zlatnim balonima i lampionima. Muzika je bila preglasna. Haljina njegove majke bila je modernija i više dekoltovana od moje. Vrištala je crvenom bojom dok je prilazila vratima da nas pozdravi, usiljeno se smešeći. Punđa koju je nosila, kao  Jovanka Broz, bila je savršena. A onda sam ga ugledala. Izdajnički trag pesnice iznad njene leve jagodice koji ni kilo visokokvalitetnog pudera nije moglo sakriti. Nije bilo sumnje da je to- to, jer sam i sama često nanosila slojeve i slojeve proklete šminke na tragove Acinih izliva ljubavi.

- Kasnite deco. - rekla je ravnim glasom i mlako nas zagrlila. Gledala je negde kroz nas, ne očekujući odgovor.

- Mima se dugo spremala, znaš već kako je brza. - izgovorio je podrugljivim glasom i otišao da pozdravi oca. Skupo odelo, lula od slonovače u uglu usana,veliki zlatni pečatnjak, izvrsno hladno oružje na njegovoj desnoj šaci, bljesnulo je prema svetlima sa tavanice, dok nam je mahao da priđemo, jer je fotograf zauzeo položaj. Posle  rituala slikanja sa zaleđenim osmehom na licu, usledile su zdravice i čestitanja, zvanice su se opustile, konobari su doneli hranu, sve probrana, vrhunska jela i piće je počelo da deluje, samo je moj muž i dalje sedeo namrgođen i bezvoljan. Obećao je ocu, pre godinu dana, nakon poslednjeg hapšenja zbog vožnje u pijanom stanju, da neće više piti, a obećanja data ocu za njega su bila zakon.

Ustao je i otišao do toaleta. Ključevi od Forda su bili na stolu. Muzika je bila sve glasnija.

- Sada kad nismo ni mladi ko nekada dođi da ostarimoo zaaaaajednoooo... - pevač je jedva došao do daha. I onda sam osetila da ja tu zajedničku starost niti želim, niti bih mogla da posnesem. Ustala sam, uzela ključeve od kola i svoju torbicu. Mama se smešila.Tata je pevao. Tuga je mirisala na skupe parfeme i orhideje koje su nas gledale iz vaze. Izašla sam iz tog zlatnog rama za sliku o lažnoj sreći i odvezla se kući. Presvukla se, spakovala najnužnije stvari u dva kofera, pokupila slike dece i opet pozdravila komšinicu Zoru koja je brisala kvaku na vratima svog stana. Kola sam ostavila tri ulice dalje, kod majstora Rake u servisu, zbog generalke i rekla mu da će Aca doći po njih. Onda sam sela u taksi i otišla do železničke stanice. 

- Dajte mi kartu za prvi voz koji stiže, do njegove poslednje stanice... - devojka za šalterom je samo podigla obrve, ali ništa nije rekla, pruživši mi kartu. Mi nikad nećemo imati zlatnu svadbu, jer nismo prošli tehnički pregled.