Terapija

Devojka duboko udahnu. Podiže glavu ka suncu i nasmeja se. Bio je to jedan od onih dana kada je obuzme sreća bez nekog vidljivog razloga. Na klupi, pored nje je sedeo njen dragi, njena najveća ljubav, jedina.

Zagrli ga nežno i prošaputa:”Volim te Marko, neopisivo te volim! Vidiš kako je sve to jednostavno i lepo. Sunce sija, ti i ja smo zajedno, meni od toga ne treba ništa više. Sećaš se kada smo se rastali, kada si me napustio? Ne, neću o tome. Ne treba se vraćati u prošlost, kakva je to robija, pogotovo kada je ljubav neuzvraćena. Čitala sam o tome. Karma. Nepodnošljiva rata životnog kredita, a mora da se plati. I nikada ne znaš zašto je to tako, a tako mora biti. Šta me briga ko sada plaća, sada, kada si mi se vratio. A, Markić? Baš nas briga!”

Sa prozora obližnje zgrade čovek je mirno posmatrao zaljubljeni par.

“Marice, da li je Sara dobila jutarnju terapiju?”, reče promuklim glasom, uplašivši ženu koja je upravo, po njegovom zadatku, slagala neke dijagnoze.

“Ne znam upravniče, sada ću proveriti kod sestara!”, reče tiho, drhtavim glasom.

“Rekao bih da nije! Molim vas, ne trpim takve greške, Vi sve morate da proverite, jeste li Vi glavna sestra ili niste?!”, dreknu na nju, dok je za sobom zatvarala vrata.

“Svašta…”,onako za sebe reče i pomisli “A ko zna zašto je to i dobro? Možda je i bolje da joj ne dajemo lekove, umrtvljujemo tu njenu bolesnu fantaziju, ali i osećanja… Bože, vidi kako je srećna, jer misli da je njen dragi pored nje, hahaha, jedino “stogodišnji”Mladen ćuti obasut poljupcima i zagrljajima jadne devojke.”