Testament

Centar male varoši je izgledao sasvim obično i nije se razlikovao od drugih gradića slične veličine. Tu su bile  crkva i škola, a preko puta se nalazila zgrada opštine. U mnogim ulicama umjesto asfalta, još uvijek je stajala turska kaldrma. Tokom ljetnjih mjeseci, centar je postajao velika promenada, gdje su se mogli sresti ljudi do ranih jutarnjih sati. A zimi, poput ove, varošica je postajala grad duhova. Na ulici se tada nalazio samo onaj koji je poslom ili nekom nevoljom morao izaći iz kuće. Snijega nema, ali nema ni sunca. Samo tamni oblaci što pokrivaju usnuli grad i vjetar koji kao žilet siječe nepokrivene dijelove kože. Rano se smrkava i kasno sviće.

Par ulica dalje, na kraju grada (kraj grada, u varošicama poput ove, je uvijek par ulica od centra), nalazila se jedna od najstarijih kuća. Napravljena je krajem 19. vjeka u tipičnom turskom stilu od drveta i zemlje sa malim prozorima, čardakom i kara-tavanom. Kuća povelika, na sprat. U prizemlju, nalazila se stara kafana, arhaičnog imena ,,Krčma''. Bio je to porodični posao, koji se prenosio sa oca na sina, sa generacije na generaciju. Na spratu je ostalo još nekoliko soba za izdavanje.

Vlasnik kafane, Rajko Aleksić, čovjek u ranim pedesetim, ustajao je svako jutro u četiri sata. Sa sprata kuće, silazio bi dole i potpaljivao vatru u staroj furuni.. To je bio jedini način da se ovo zdanje zagrije, jer budući da je kuća bila pod zaštitom države kao spomenik kulture, teško je bilo dobiti dozvolu za ugradnju cijevi za centralno grijanje. Sama kafana je bila dosta velika, sa starim drvenim stolovima prekrivenim crvenim karo stolnjacima. Radno vrijeme je počinjalo u šest sati. Za tako nešto nije bilo baš potrebe, ali se tradicija u tako malim sredinama veoma poštovala. Odmah po otvaranju dva, tri lokalna pijanca, su već čekala ispred vrata da bi zauzela svoje mjesto. Stari Rajko se borio da održi posao, ali sa padom prometa je bio primoran da zatvori kuhinju. Od tada je i kuvar Đole postao dio inventara.

Rajko je stajao iza šanka, brišući čaše, kada je u kafanu ušao Mihajlo i uputio se pravo ka njemu.

-Daj jednu ljutu, da se malo zagrijem. – reče Mihajlo, trljajući ruke da im malo ugrije.

-I ti si počeo od zore, a? – reče Rajko sipajući mu rakiju.

-Ma ne. Vraćam se iz noćne. 'Ladno napolju, majku mu... U deset moram u sud, pa mi se ne isplati ići kući.

-Šta si to zabrljao? – upita Rajko.

-Ma, ništa – reče Mihajlo eksirajući rakiju i pokazujući da mu se dospe –Znaš da mi je skoro umrla tetka, pa idemo burazer, sestra i ja na ostavinsku raspravu.

-I šta misliš da ti je ostavila?

-Iskreno rečeno, ništa. – reče Mihajlo eksirajući i drugu čašicu.

Rajko krenu da mu dospe, ali Mihajlo odmahnu rukom.

-Ništa nije ni imala... – nastavi priču Mihajlo - Samo tu bijednu penzijicu i to je sve. Burazer i ja smo uskakali kao pomoć oko računa ili nekih plaćanja. Šveca joj je kuvala i tako. Lično, mislim da ćemo svo troje da dobijemo po trećinu te kuće i placa. Ništa naročito. Mislim, Bog da joj dušu prosti, hvala joj i na tome ali... Plaćaćemo porez na kućicu, a kome da je prodaš? I za koliko? Ne vrijedi ni oglasa u novinama.

-Jes' vala. – reče Rajko.

-Nego, jel'imaš današnje novine? – upita Mihajlo.

-Imaš jedne, tamo, za onim stolom. – pokaza mu Rajko.

- E, super, sješću malo da čitam. – reče Mihajlo, a ti burazeru, stavi ovo na crtu.

-Opet? Jel'ti znaš kol'ka ti je crta? – upita Rajko.

-Znam, burazeru, znam. Samo do plate. Ti znaš da boem kao ja uvijek plaća.

-Ma, kakav si ti boem? Boemi su umjetnici, koji su u svojoj muci, stvarali svoja djela i od toga plaćali svoje račune.

- A, zar ja nisam umjetnik? Zar ja nisam pisac? – upita Mihajlo –Moje priče su bile objavljivane...

-Prije dvadeset i pet godina. – prekide ga Rajko – I to dvije priče. U dnevnim novinama. Jel'pišeš ti još?

-Pišem. Kad' imam vremena.

-E, moj Mihajlo. Bližiš se pedesetoj, radiš kao noćni čuvar, ni kučeta, ni mačeta.

-Težak je život nas umjetnika.

-Dobro, dobro... – reče Rajko - Evo pišem ti ovo...

Mihajlo je sjeo za sto i počeo da čita novine. Po svom čudnom običaju, prvo je pažljivo pregledao čitulje.

-Čudno je to – ponekad je Mihajlo sebi govorio u mislima – kako čovjek stareći, sve više obraća pažnju na čitulje, a sve manje na neka dnevna dešavanja. Da li je to strah od smrti? – pitao se Mihajlo – Ili prosto, neka stvar morbidne radoznalosti, koga si to pretekao u trci života, iako ostavlja gorak ukus u ustima, saznanje da tu nema pobjednika, da se iz tog kruga niko živ nije izvukao.

-Burazeru. – reče Mihajlo - Jel'može jedan crnjak?

-Jedi govna – odgovori Rajko sa osmjehom, sipajući u čašu jeftino crno vino.

Na spratu zgrade suda, skroz na kraju hodnika, nalazila se sudijina kancelarija. To je bila nevelika, sterilna prostorijica sa nekoliko omanjih ormana sa knjigama i spisima. Pod je bio od rasklimanog, sasušenog parketa sa koga je odavno spao sav lak. Na pojedinim mjestima nedostajali su djelovi parketa, a svuda naokolo je bio nered izazvan gomilom papira i sudskih predmeta, koji su u nedostatku polica odlagani gdje se stiglo. Za svojim stolom koji je takođe bio u neredu, sjedio je sudija. Preko puta njega, na jednoj drvenoj klupi, nalik na one klupe iz parka, sjedilo je troje ljudi.

-Dobro, da počnemo. – reče sudija, stavljajući naočare za čitanje –Vas troje ste pozvani ovdje kao jedini nasljednici pokojne Lenke Urošević. Njen testament je deponovan u sud i sad ću vam ga pročitati:    

,,Ja, Lenka Urošević,  izjavljujem pred svjedocima, pri svjesti i zdravoj pameti, da je ovo moja posljednja volja i da se prema njoj ima i postupati u skladu sa mojim željama i uputstvima. Onaj ko me je poznavao, zna ko sam i šta sam, te na ovom mjestu neću pričati o mom životu, već ću preći odmah na stvar. Pošto me Bog nije blagosiljao potomsvom, skoro sva moja imovina ima se dati mojim nećacima tj. djeci moje pokojne sestre Dane, Bog da joj dušu prosti. Ono što posjedujem u času moje smrti, raspoređujem na sljedeći način: kuću i plac od pet ari ostavljam opštini koja u njoj ima za obavezu priređivati događaje kulturno-umjetničkog sadržaja i u druge svrhe se ne može koristiti; mojoj sestričini Jovanki Petrović rođ. Zorić, ostavljam račun koji u trenutku pisanja ovog testamenta iznosi 1 030 700 evra, da poslije moje smrti, sa pripadajućim kamatama, njim raspolaže po sopstvenoj volji i nahođenju; Jovankinom maloljetnom sinu Igoru ostavljam fond koji će isključivo služiti za njegovo obrazovanje. Iz tog fonda, ukoliko bude bilo potrebno, ima se platiti školarina za fakultet. Takođe, po otpočinjanju studiranja, mjesečno mu se ima isplaćivati apanaža u visini jedne prosječne plate u zemlji. Puno raspolaganje fondom, Igoru pripada po sticanju diplome fakulteta ili navršenih trideset godina života (šta se prvo dogodi); mom nećaku Mihajlu Zoriću, ostavljam račun koji dok ovo pišem iznosi 1 000 370 evra, da poslije moje smrti, sa pripadajućim kamatama, raspolaže po sopstvenom nahođenju; mom najmlađem sestriću Petru ostavljam račun koji trenutno iznosi 1 200 010 evra, da poslije moje smrti, sa pripadajućim kamatama, raspolaže po sopstvenoj volji. Takođe obavezujem sve svoje nasljednike da mi, kada za to dođe vrijeme, podignu spomenik.''

U Ž.  20...                                                                                                                      Lenka Urošević

 

Nekoliko trenutaka sobu je ispunjavala tišina. Troje ljudi je sa izrazom nevjerice gledalo jedno u drugo.

-Druže, - obrati se Petar sudiji – išli smo zajedno u školu. Važio si za veliko spadalo, ali sad nije ni vrijeme ni mjesto za šalu.

-A, ko se šali? – upita sudija.

-Pa, ti. – ustade Petar sa klupe – O kakvim milionima ti pričaš? Naša tetka nije imala prebijenog dinara.

-Gospodine sudija, - obrati se i Mihajlo - ako je ovo neka šala, ja je stvarno ne razumijem.

-Gospodo, ja samo čitam testament. Onako kako ga je pokojnica izdiktirala. – reče sudija.

-Pa, dobro, gospodine sudija, ona je izdiktirala, ali da li je zaista ostavila te pare? – upita Petar.

Sudija otvori jednu fasciklu i iz nje izvadi hrpu papira koju pokaza trima strankama.

-Hoćete da kažete da taj novac zaista postoji? – upita sad i Jovanka.

-Da, taj novac zaista postoji. – odgovori sudija.

- Vidite, gospodine sudija, - poče Mihajlo - mi našu tetku znamo kao više nego skromnu. Šta više, kao siromašnu. Pa, moj brat i ja smo joj pomagali sa računima i nabavkom. Naša sestra, Jovanka, joj je kuvala i nosila hranu. Odkud sad toliki novac?

-Ovdje nije riječ o nekoliko hiljada evra, – ubaci se Petar - već o milionima. A ako sam dobro čuo datum kada je pisan testament, to je bilo prije dvanaest godina. Zbog raznih kamata, sada je to i više, mnogo više. Zato te pitam, kao druga, odakle joj te pare?

-To meni nije poznato. – odgovori sudija.

-Pa, kome je poznato? –upita Jovankaa – Kako mi da znamo, da je on legalno zarađen? Za toliki novac, mora postojati neki trag.

-Tačno. - reče sudija – I najbolje bi bilo da se obratite poreskom odjeljenju. Oni će vam reći.

-A, da li ćemo morati da platimo neki porez na ovo? – upita Mihajlo.

-Da, moraćete. – odgovori sudija – Pošto vi niste prvi nasljedni red, moraćete da platite porez. Koliko tačno, to ne znam. Nisu mi poznate poreske stope. Ali bez obzira, opet vam puno ostaje.

Troje ljudi su se ćutke gledali, kao da jedni od drugih traže objašnjenje za ono što su upravo čuli.

-Gospodo, žurim se, imam obaveze. – reče sudija – Molim vas, potpišite se ovde, da ste primili k znanju posljednju volju pokojnice.

Jedno po jedno su prilazili stolu sudije i stavljali svoj potpis.

-Šta dalje? – upita Jovanka.

-Sljedeće nedelje dođite u pisarnicu suda da podignete dokumenta. – reče sudija – Na ime troškova, platićete taksu i sa tim dokumentima idete u banku da podignete novac. A sad me izvinite, žurim.

Troje ljudi je izašlo u hodnik.

-'Ajmo do mene. – reče Mihajlo – Sve ovo zahtjeva duži razgovor.

Brava na vratima škljocnu i ona se otvoriše. U malu, prizemnu kućicu uđe Mihajlo, a odmah za njim i Jovanka i Petar. Iz kratkog uskog hodnika uđoše u hladnu kuhinju koja je bila u neredu i zaudarala po lošoj rakiji i jeftinom vinu. Mihajlo poče da sklanja svoje stvari sa stolica, kako bi napravio mjesta da se sjedne. Odmah zatim poče da potpaljuje vatru u peći.

-Radio sam noćnu i jutros nisam dolazio kući, već pravo u sud. – objašnjavao je Mihailo kao da se izvinjava –Sad' će brzo da se zagrije. Dobra je ovo peć. Može li kafa?

I Petar i Jovanka potvrdno klimnuše glavom, Mihajlo nasu vodu u džezvu i uključi električni šporet. Zatim iz kredenca uze flašu sa rakijom i tri male čaše i spusti ih na sto.

-Ja ću samo kafu. – reče Jovanka.

Mihajlo i Petar se kucnuše i eksiraše piće.

-Dobro ljudi, jel' može neko da objasni sve ovo? – upita Mihajlo gledajući čas Jovanku, čas Petra.

-Kol'ko ti znaš, tol'ko znam i ja – odgovori Petar –Ama, ljudi, - nastavi dalje - mi govorimo o milionima. O milionima. Jel' znate vi kol'ko je to? Odakle joj tolika lova?

-Sve ove godine, toliku je lovu imala, a živjela je k'o posljednja sirotinja. – reče Jovanka –Tu nisu čista posla, ja da vam kažem.

-Joka je u pravu. – reče Mihajlo – Zašto bi neko ko ima milione živio k'o posljednji prosjak? Da nije bilo nas, umrla bi od gladi. Dakle dva pitanja se nameću: odakle joj pare?;  i zašto ih nije trošila?

-Možda se plašila lopova, da je ne ubiju, ako bi se saznalo da ima tolike pare. Vidiš u kakvom vremenu živimo. – reče Petar –Zar da izgubi život zbog par stotina evra koje bi dodatno potrošila?

-Moguće je da se plašila za život, – reče Jovanka - Ali mislim da je imala malo drugačiji motiv.

-Kako to misliš? – upita Mihajlo.

Voda na šporetu poče da vri i Mihajlo ustade da zakuva kafu.

-Hoćeš da kažeš da je ona taj novac ukrala? – opet upita Mihajlo.

-Ne znam... – odgovori Jovanka - Možda je ona samo bila u nekom poslu sa nekim.

-To je smješno. – ubaci se Petar –Kako bi ona uopšte, mogla da se nađe u jednoj takvoj situaciji?

-Polako, 'ajmo da razmislimo. – reče Mihajlo stavljajući šoljice sa kafom na sto –Svi smo čuli da je taj testament napisan prije dvanaest godina. Znači da je ona te pare morala da ima prije tog perioda. Treba samo da se sjetimo da li je bilo nešto neobično u tom periodu. Ali ovo je malo mjesto, pa se čudim kako niko ništa nije spominjao. Takve stvari se brzo saznaju.

U kuhinji je počelo da biva toplije. Obrazi su postajali rumeniji, a prsti pokretljiviji. Mihajlo u peć ubaci još drva.

-Sve su to pitanja na mjestu. – reče Petar – Ali šta ako je ona taj novac zaradila legalno?

-U to ni sam ne vjeruješ. – reče Jovanka – Ko danas, osim mafije, može da zaradi tolike pare, a?

-Ama ljudi, ja samo kažem da tetka nije kriminalac. – reče Petar. Pa pošto otpi gutljaj nastavi –Više je nego čudno, ali vjerujem da je ovde sve legalno. Pa razmislite, zar neko iz države ne bi njuškao odavno oko tog novca?

-Ipak, da nije tetke, ne vjerujem da bih mog Igora mogla da pošaljem na studije. – reče Jovanka.

-Tebi je sad lako. – odgovori Petar –Ko je mene pitao mogu li kad je moja Sandra išla na fakultet? To su bile muke.

-Izvini, molim te, ali ti si dobio od tetke dvjesta hiljada više. Najviše si dobio. A školovanje ne košta dvjesta hiljada.

-Ej, kada nemaš, to je kao dva miliona! – odbrusi Petar

-Dosta, vas dvoje. – prekide ih Mihajlo –Dosta o parama. Radio sam noćnu i hoću da spavam. Evo šta predlažem: da se večeras, recimo oko osam, nađemo u tetkinoj kući. Od njene smrti niko nije ulazio unutra. Mislio sam, ako se slažete vas dvoje, da malo pronjuškamo. Možda nađemo neki trag, nešto što bi dalo odgovor na sve ovo, a?

-Odlična ideja. – reče Petar – To smo trebali prvo da uradimo.

-Tačno. – reče i Jovanka.

-Onda je dogovoreno. Večeras u osam ispred tetkine kuće.

Jovanka i Petar popiše kafu i odoše. Mihajlo zaključa vrata i pogleda na sat. Bilo je dvanaest i dvadeset.

Tek što je sat otkucao 19 časova, u ,,Krčmu'' uđe Mihajlo. Bila je skoro prazna, osim bivšeg kuvara Đoleta koji je za stolom u uglu pio ko zna koje po redu pivo. Mihajlo ga pozdravi.

-O-ho-ho – uzviknu Rajko krčmar kad je spazio Mihajla –Evo nama Rokfelera. Oprostite gospodine jeste li možda za šampanjac? – šaleći se upita Rajko.

-Pa feler imam, još samo ono rok da nabavim. – isto tako šaljivo odgovori Mihajlo

-Jel' istina? – upita Rajko.

-Šta?

-Štapovi za pecanje. Znaš ti dobro, nemoj da se praviš lud. Cijelo selo priča.

-Šta to cijelo selo priča? – upita Mihajlo.

-Pa da ste ti, burazer i šveca, od tetke dobili neke grdne pare.

Mihajlo je razmišljao šta da odgovori i samo je klimnuo glavom.

-E, pa čestitam. – reče Rajko.

-Hvala. – odgovori Mihajlo

-I koliko si dobio?

-Puno.

-Pa, kol'ko je to puno?

-Punooo. – reče Mihajlo

-Doooobro kad nećeš da kažeš. O'š popit' nešto? – upita Rajko

-Može. Daj jednu ljutu. – naruči Mihajlo.

-Pa, od kud' tvojoj tetki tolike pare? – upita Rajko sipajući rakiju.

-Jebem li ga, burazeru. Pojma nemam. Za sve nas je to bio šok.

-Mogu misliti. – reče Rajko.

-Idem, moram da se nađem sa burazerom i švecom. A, ti stavi ovo na crtu, pa ćemo kad dođe plata prebiti.

-Šta, bre, na crtu? – upita Rajko –Sad si pun k'o brod.

-Nisam još, dok se ne završi papirologija. 'Aj' u zdravlje i ne moraš da pominješ nikom ovaj razgovor. Nek' se pitaju.

-Važi, budi bez brige. – reče Rajko.

Mihajlo izađe i hladan vazduh ispuni krčmu.

Tužni huk vjetra se razlijevao ulicama malog grada. Nemirnu prazninu je nesigurno ispunjavao užurbani bat koraka prilike u crnom. Mihajlo se približavao kući svoje pokojne tetke. Primjetio je svjetlo u kući. To su Petar i Jovanka. Ušli su da ga ne čekaju na hladnoći. Mihajlo uđe u kuću i pozdravi se sa njima.

-E, sad kad smo svi tu, da počnemo. – reče Petar –Jovanka, ti pretraži spavaću sobu, ja ću kuhinju i dnevni boravak, a ti, Mihajlo, onu malu sobu i ostavu. Može?

Jovanka i Mihajlo se složiše.

Dugo su tražili bilo kakav trag razriješenja misterije. Otvarali su fioke, gledali među knjigama, zavirivali u stare foto albume. Poslije nekih sat vremena u dnevni boravak uđe Jovanka noseći gomilu nekih pisama i koverti.

-Šta je to? – upita Petar.

-Pojma nemam. Našla sam u jednoj fioci ispod kreveta na kom je spavala.

-Šta ste našli? – upita Mihajlo, koji je načuo razgovor.

-Neka pisma. – reče Jovanka.

-Pa šta piše? –opet upita Mihajlo.

-Sad' ćemo da vidimo. – reče Petar i poče da čita jedno pismo –Ovo joj piše neki Radan.

-Iz Argentine. Pogledaj marku. – pokaza Jovanka.

-Radan, Radan... – razmišljao je naglas Mihajlo –Ko je sad taj?

-Znam! – uzviknu Jovanka. –To je onaj tetkin prijatelj koji je otišao u inostranstvo prije pedeset i kusur godina.

Mihajlo i Petar su je blijedo gledali.

-Ma, sjećate se. – nastavi Jovanka - To je ona tetkina velika ljubav, zbog koje se nikad nije udavala. Dolazio je nekoliko puta. Davno.

-Da, da, da... – poče da se prisjeća Petar – Tačno, tačno.

-Pa, dobro, šta piše u pismima? – Upita Mihajlo.

-Pa, klasično. – reče Petar držeći nekoliko pisama u ruci – Kao, ne prođe dan da ne mislim na tebe, uvijek si mi u mislima, klasične ljubavne izjave.

-Ovde piše da je uložio u neki posao sa naftom i da očekuje dobru zaradu. – pročitala je Jovanka.

-E, a vidi šta piše ovde! – pokaza Mihajlo. -,,Posao je procvjetao i sad imam para za tri života'' ... ,,kad se samo sjetim naše sirotinje iz koje sam utekao''...

Čitali su pismo za pismom i bili svjedoci jednog života, njima malo poznatog. Čitav jedan svijet, sa svojim usponima i padovima, bravama i ključevima, plesom i suzama, nadama, snovima i odricanjima nalazio se pred njihovim očima.

-E, ovo je tužno. – reče Jovanka. – Piše da ima rak i da mu je ostalo još šest mjeseci.

-To je posljednje pismo. – primjeti Mihajlo – A šta je u toj velikoj koverti?

-Da vidimo. – reče Jovanka. – Ovo je umrlica neka... Ne...ovo je njegova umrlica, pogledajte sliku, to je on.

-Vidi, stvarno. – reče Petar.

-Šta još ima tu? – upita Mihajlo.

-Neka gomila papira na engleskom i španskom...pogledajte kada je umro...prije trinaest godina. – reče Jovanka.

-Pa, Bog te maz'o, to je bilo onda kada smo mislili da je tetka skrenula. Znate da je jedno vrijeme plakala i nosila crninu. Nikome nije htjela da kaže o čemu se radi. – prisjećao se Petar.

-Da, da. – reče Mihajlo - Malo je falilo da je strpamo u ludnicu.

-Šta još ima tu, Joko? – upita Petar.

-Ma neka dokumenta, ali ništa ne razumijem... Ej, evo jedan dokument na našem.

-Šta piše?

-Opštinski sud...sudski prevodilac... Izjava posljednje volje Radana Krstića... ,,Sve što imam, ostavljam Lenki Urošević''. Ovjereno u sudu, itd.

-Pa to su njegove pare. –  reče Mihajlo.

-Eh...– reče Petar – Sve što ima ostavio je tetki. Izgleda da se onaj posao sa naftom baš isplatio.

Mihajlo odnekud izvadi flašu rakije.

-Za tetku i Radana. – reče Mihajlo, prekrsti se, prosu malo za pokoj duše po podu i otpi gutljaj.

Isto to učiniše Jovanka i Petar.

Prijatno je sad biti u kući, dok napolju vjetar nosi mraz. Toplo i sigurno se osjećaju oni koji sada polaze na počinak, Isto to je pokušavao i krčmar Rajko, tjerajući posljednjeg gosta.

-'Ajde Đole, fajront, idi kući. – reče Rajko.

Đole očito nije bio zadovoljan takvim prijedlogom.

-Đole, 'ajde, od jutros sam na nogama. Imam i ja dušu. – nervozno reče Rajko.

Đole nevoljno ustade i izađe iz kafane. Rajko zaključa kafanu i ugasi svjetlo. Sutra je novi dan.