Ti si moj, ti si moj, ti si moj...

Ema je uzela novac i nestala iza šanka. Potom je pojačala radio, „Dvesta dvojku“. Dobropoznati taktovi Azre i ustreptali glas Džonija Štulića preplavili su prostoriju:

Kako da ne mislim na sive eminencije
nevidljive ubojice
efikasnih ruku
kako da ne čujem njihove usne dok mi šapuću
ti si moj, ti si moj, ti si
moj...

Ali to što sam čuo, te stihove, te reči nisam shvatio na pravi način – kao upozorenje. Mislio sam da je to upućeno nekome drugom, ne nama trojici. Ne meni!  

Ti si moj, ti si moj, ti si moj – šibalo je kroz etar i odlazilo u nepovrat kao da me se tiče koliko i lanjski sneg.  Mislio sam da te sive eminencije, te ubojice efikasnih ruku, nemaju ništa sa mnom. U stvari, ništa nisam mislio, to je prava istina i to me je zaklalo. Kad ne misliš, uvek najebeš. Najebeš i kada misliš, ako ne misliš pametno, a kako da misliš pametno kad si nacvrcan kao majka. A, što je najgore, uopšte mi nije bilo do pića! Zapravo nije mi bilo ni do čega dostupnog i opipljivog, ni do čega od ovoga sveta, izuzev do Anđelinih rajskih vrtova, a ono maločas sa Emom samo se kurčio kao i svaki klinja kada se napije kao guzica. Ako ćemo pravo, sva trojica smo već bili pijani kao guzice. S tim što sam, van svake sumnje, ja bio najveća i najpijanija guzica.

A kad si pijan kao guzica, onda izgubiš i pojam o vremenu. Nisam znao ni koji je vek, a kamoli nešto drugo. Nije ni čudo, žudnja za Anđelom preplavila me je iznutra tako pomamno i tako silovito kao nikad dosad! Sve drugo mi je postalo sušta beznačajnost, najobičniji privid nečega nepotrebnog. Ne znam zašto, nije to bila samo strast, bilo je tu neke čudne magije koju nekada ni pre ni posle nje nisam osetio, Anđela je za mene bila nešto posebno, nešto izuzetno, nešto neponovljivo. Onako božanstveno lepa i podatna, neprestano mi je bila pred očima. Smestila se na ono njeno taburence i mamila me onim svojim razigranim sisićima. Živote!... Kako bih sad sisao njene bradavice, kako bih gnječio njene dojke, satima, satima, sve dok je ne dovedem do totalnog ludila, pa me ona u naletu strasti zajaši kao đavolica, i na kraju balade prsnemo oboje u tom strastvnom kovitlacu koji nikako ne prestaje nego i dalje traje i traje, i traje, kao najlepša nebeska arija...

– Ne idem na more! Čujete li me: ne idem na more!

Vikao sam kao sumanut, pridigavši se na svoje, rekao bih nikad klimavije noge.

– Ne idem na more dok se ne pozdravim sa Anđelom!... Ne idem i tačka!

To uopšte nije ličilo na mene. Ne znam šta mi je bilo, ali bio sam tako odlučan u toj svojoj nameri. Smrtno ozbiljan u tom trenutku, moglo bi se reći.

– E, pa, ne idemo onda ni mi!

Dreknuše i njih dvojica, pa se i oni pridigoše.

– Ne idemo dok se ne pozdravimo sa Anđelom! Što smo mi gori od tebe?

– Onda napred, drugovi! Za mnom!

Pozvao sam ih na juriš na Anđeline dvore kao u kakvoj loše režiranoj tinejdž-komediji. Na oružje! – komandovao je u meni Žilijen Sorel.

I oni se, blesani jedni, obojica odazvaše. Stali su ispred mene kao dve dvorske lude i zaplićući jezikom rekoše u isti čas:

– Tihiii, vodi naas!

Ruku na srce, ja sam tu bio najveći komedijant.

Ema nas je samo užasnuto gledala i krstila se. Gledala i krstila se.

– Nek vam je sa srećom, glupsoni! – tim rečima nas je ispratila. 

Sreća nam je i bila potrebna, više nego ikad.

Kiša je u međuvremenu otišla negde dalje. Dočekao nas je mrak, mrak sa neba i mrak sa zemlje; iz nekog razloga beše pogašena ulična rasveta, što nam je baš dobro došlo, nije se videlo iz aviona da bauljamo trotoarom kao raspuštena banda. Zato je mrak sijao u nama i blagosiljao nam put.

– Napreed marš! – parodija od strojevog koraka odzvanjala je po toplom asfaltu koji se ugibao pod našim teškim, preteškim koracima, stvarno kao u nekim očajno režiranim kadrovima.

Dok smo se tako probijali kroz polumrak samo mi je Anđela sijala u glavi. Moj Bog. Moja Boginja! Da li smo usput nekaga sreli pojma nemam, možda jesmo, a možda i nismo. Toga se ne sećam. Znam samo da sam umalo ogluveo kada smo stigli nadomak Anđeline zgrade, kada je Žabac povikao iz sveg glasa:

– Eno ga! Eno ga! Onaj matori što izlazi iz Anđelinog ulaza, to je on!!!

– Koji, bre, što izlazi iz Aneđelinog ulaza, šta to bulazniš?! – upita ga Šekspir preneraženo. – Tebi stvarno ne treba dati da piješ, odmah pobrljaviš!

– Onaj tamo, voline jedne, vidite ga! To je onaj Anđelin prijatelj računovođa što je opelješio pola Beograda. Onaj što smo mu neki dan videli sliku u novinama. Sigurno je bio kod nje da se dogovore šta će da lažu na sudu...

– Moliiim???! – povikah ja.

– Štaaa??? Jes li siguran da je to on?! –  povika Šekspir. 

– Sto posto! Eno, sad će da zamakne iza ugla!

I stvarno, ugledao sam neuglednog ćelavca kako nestaje iza ćoška kao neka prikaza, kao duh prestupnika koji beži sa mesta zločina. Kao da hoće da zavara trag. Ne znam šta mi je bilo. Šta se sa mnom dogodilo. Da li sam to uopšte bio ja? Ili možda neki demon, neki zloduh koji je uzeo moje obličje ne bi li mi napakostio? Neko ko je u dosluhu sa onim sivim eminencijama? Bilo kako bilo, prošlost se ne može ni promeniti ni popraviti, ostaće zabetonirana takva kakva jesta za vjek i vjekov.

– E, neće ga vala majci! – dreknusmo onaj demon i ja i poletesmo za njim, da nam, gad jedan, ne utekne.

Taj zlotvor, što mi je ukrao najlepše dane i sate u životu, koji su mi zbog njega otišli u vetar! U vražju mater, bolje reći. Sad će da mi plati za sve! I to krvavo!...

Potrčao sam za njim, a on, videvši kako mu se primičem i  pružam ruke ka njemu, stao je i ukopao se kao kip. Tašnom je hteo da zaštiti glavu i ja ga gurnuh s obe ruked, da se slomije kao pička, što je i zaslužio. Pao je, naravno da je pao, ispružio se po betonu koliko je dug. Video sam kako se batrga po tlu i kako se okreće ka meni i kako me gleda onim svojim ljigavim pacovskim očima punim straha. I nisam mogao da se suzdržim: šutnuo sam ga nogom u glavu svom svojom demonskom snagom! Čuo se tup udarac kao da je neko zviznuo nogom u cepanicu. Hteo sam da ga šutnem još jednom, ali priskočiše ona dvojica i gurnuše me, jadva sam uspeo da održim ravnotežu da se i ja ne skljokam dole u prašinu, da mu pravim društvo.

– Heeeej!!! Heeeej!!! Šta radite tamo???!... Lopoviii!!! Lopoviiii!... Milicija!!! Milicija!!!...

Jasno sam video konturu nečijeg lika kako nestaje sa obližnje terase i žar od cigarete.

– U pičku lepu materinu – procedih kroz zube.

– Milicijaaa!!! Milicijaaa!!!... 

Nije nam trebalo više od sekunde da sva trojica shvatimo da smo provaljeni. I da smo, na pravdi Boga, žigosani kao lopovi, izgrednici, razbojnci...

– Bežimo! – viknu Žabac i mi iz tih stopa zaždismo bezglavo između zgrada samo što dalje odatle. Žabac je zapičio levo, Šekspir na desnu stranu, a ja pravo, kuda me noge nose pa gde stignem.

Trčali smo bezmalo kao da u životu kap alkohola nismo okusili. Kako i ne bi, iako smo bili pod gasom bilo nam je savršeno jasno da smo napravili sranje. Tačnije da sam ja napravio sranje. I to veliko sranje! 

Beži, budalo blesava – govorio sam sebi, šibajući kroz parking dole ka keju, gde je bio gušći mrak.

Samo mi još fali da me ukebaju, pa da mi propadne letovanje. Srećom na šetalištu nije bilo žive duše, pa nikoga nije ni bilo briga zašto trčim kao sumanut.

Trčao sam tako dok sam imao snage, a onda sam usporio. Stigao sam skoro do onih naših klupica na obali, kao da je neko u meni pametniji od mene tražio baš takvo neko tiho mesto gde sve može da se prepusti zaboravu. Neku ćošu gde može naći spas od svega drugog, samo, na moju nesreću, ne i od samoga sebe. Sve me je bolelo, i noge i glava i stomak i mišići i kosti, sve što čoveka može da zaboli. Ali duša ponajviše. Razdirala me je pomisao da sam maločas zapečatio svoju sudbinu sa Anđelom i da više neću moći da je pogledam u oči. Ovo što sam uradio ne da nije bilo po njenim pravilima, ovo je bilo protiv svih pravila. I što je najgore, kažnjivo je pred zakonom!  

Gledao sam u tom mraku, nikad gušćem i zlokobnijem, u nedokučiva nebesa i u veliku dunavsku vodu i pitao se šta mi je sve ovo trebalo? I  šta je, dođavola, sa onom dvojicom?  – ali u stanju u kojem sam bio nije mi padalo na pamet da idem da ih tražim. Videćemo se sutra, ponadao sam se. Ako bog da.

Okrenuo se onda nalevo krug i otišao odatle, da potražim neki drugi mrak.

Mora da postoji neki bolji mrak i od ovog ovde i od onog u meni – pomislivši. – Sigurno postoji, samo ga treba naći.     

Dovukao sam se kući isplažene jezičine, ne znam ni sam kako. Noge nisam više osećao. Duša mi je bila u nosu, a peklo me je iznutra, mislio sam da mi se utroba pretvara u kašu kao da sam popio galon špiritusa. Nije mi to prvi put da sam se uvoštio kao svinja, ali nikad nisam bio tako jadan i bespomoćan. Nikad.

Sa vrata sam uleteo u kupatilo i pikirao pravo sa praga na klozetsku šolju, obgrlio je kao svoju dragu i tu sam onda ispovraćao dušu.

Ne znam koliko sam vremena proveo tu i kako sam se, potom, uopšte dovukao do kreveta. Znam samo da sam u magnovenju čuo oca kako kašlje i neku škripu iz daleka. Ili su se to možda oglasile sirene na službenim vozilima? Poslednje čega se sećam bilo je da ležim na talasima i da se soba, u čiji sam svaki kvadratni santimetar ugradio celog sebe, sad već izobličena kao nakaza, sve više sužava i sužava stremeći ka meni, kao da se skuplja u pesnicu koja hoće da me zgromi kao vašku.

Odlomak iz romana  „Vrata podzemnih voda”