Točkovi za dvoje

Sedela je na sedištu njihovog novog bicikla, držeći se njemu oko struka i pustila se vetru, točkovima i putu pred njima. Na tom biciklu za dvoje, smejali su se u dvoje. I put se smejao pod njihovim točkovima. Život je bio divan i nezaustavljiv. Golicao ih je, kao taj vetar pod njegovom novom košuljom i njenom haljinom sa tri velika cveta. Mamio ih je na još, još...ihaaa!
Za njih je tek je počelo.

Bili su najpoznatiji par, još od šestog razreda osnovne škole. Bili su nerazdvojni. Drugarstvo i dečija ljubav, čista i bezuslovna, vezali su ih do "kraja sveta", kako su govorili. Njihovi roditelji su se poznavali, mada se nisu družili. Pripadali su različitim društvenim grupama. Njegov otac automehaničar, majka domaćica, a njeni, majka profesor engleskog jezika u srednjoj školi, otac doktor, grudni hirurg.
Nakon osnovne, rešili su da upišu istu srednju školu, saobraćajnu. On nije imao dovoljno poena za drugu, a ona je imala poena za bilo koju želi. Njen otac je ćutao i ni jednom joj se nije obratio, od upisa, do početka nove školske godine. Majka je podržavala oca u početku, posle je krišom popustila. Uveravala ga je da će moći da je premeste na pola godine, jer će i sama shvatiti da ta škola nije za nju.
Čim se srednjoškolsko zvono oglasilo, njih dvoje sedoše u poslednju klupu do prozora i već na početku drugog polugodišta, tu drvenu klupu, krasili su useci od slova njihovih imena. Ta imena su ostala i kada su završili srednju školu. Možda i sada stoje, da po njima neka druga deca tupe svoje olovke od grafita.
Otac njen, već se pomirio s njenim izborom škole, jer je znao da je to bio izbor njene ljubavi. A i oboje su bili primerni đaci.
Njegov otac je na kraju srednje, sastavio neki polovni motor i poklonio ga sinu, pa su stari bicikl za dvoje, za njih dvoje, ostavili u šupi, da se odmori.
Njeni su bili prestravljeni zbog toga.
Ali, njih dvoje je put, još od malena zavoleo, i onaj vickasti vetar, što voli da golica i vuče za kosu.
Jednog dana je na jednom drugom dvotočkašu, službeno lice ušlo u njegovo dvorište i pitalo za njega. Pošto nije bio na adresi u tom momentu, majci njegovoj je uručio plavi koverat.

Otac je zatvorio radionicu na tri dana, da isprati sina u vojsku. A da je mogao, oter'o bi sve goste u "...mater", ujevši se za jezik, uvek na prvoj reči.
Ona, da je mogla, pošla bi s njim, da dele vojni rok, a i zaista se raspitivala, mogu li devojke u vojsku, zar nije to normalno, da i one služe svojoj zemlji...
Još nije došlo takvo vreme, rekoše joj, ali uskoro će. Njoj je trebalo da odmah stupi na snagu.
Preostalo joj je jedino, da mu tog jutra, pred polazak voza, utisne tako dug i dubok poljubac, da će iz te brazde nići cvet, koji će šaputati njeno ime u tamnim, vojničkim noćima na straži.

Nizalo se puno meseci a tek dana, da bi se u spokoju mogli brojati.
Jednog sivog jutra, oper je ušlo službeno lice u dvorište automehaničara i predalo koverat boje, koja je mogla biti žuta, bela ili siva, uglavnom, neka varljiva, koja nije govorila ništa dok se ne otvori. Umazanih prstiju od ulja, koverta više nije ni bila važna, već ono u njoj. A tu je bila dojava o nekakvoj noċi, tog i tog datuma, te i te, godine, ako neko ne zna koja je godina u toku, o vojniku, pod tim i tim brojem, pa tek onda navedeno ime, a taj se vojnik, usled ranjavanja puškom tom i tom serijom, nalazi u bolnici u blizini kasarne, s prostrelnom ranom koja mu ne ugrožava život. Dok je to sve iščitao, život mu umalo iščileo i bio ozbiljno ugrožen. Hladan znoj i mučnina ga savladaše, pa se jedva dočepa čašice s napila popijenom rakijom od tog jutra.

Junački se poneo kada je na vratima bolničke sobe ugledao majku i oca, nije zaplakao, a ridao bi. Najviše zbog toga, što ona nije bila s njima.
Narednog jutra, misleċi da sanja, oseti kako mu se po obrazu prosu nešto, poput malog slapa.
To je bio pramen njene kose. Kada je otvorio oči, oboje su zaplakali. Nije mogao izbeći pitanja, kako je do toga svega došlo. Uostalom, nije vojna tajna. Zadremao je na straži, začuo šum, repetirao pušku i onako sanjiv, opalio i -pogodio u drvo. Metak se odbio o debelu koru jasena i odskočio u njegovo rame.

Kada se vratio kuċi, s hrpom adresa drugova iz kasarne i njenih pisama, zaposlio se kod oca u automehaničarskoj radnji, da bi što pre mogao da kupi prsten za nju, verenički.
Otac joj je ovog puta bio nepopustljiv. Jedinicu, ćerku iz lekarsko-profesorske porodice dati u poštenu, ali ipak pomalo priprostu kuću, nije bio rad.
Majka njena je bila sa zadrškom. Ipak, čekala je, kao i uvek, tako i sada, čekala je da se samo od sebe stiša i dođe na pravo mesto. Kao da joj je engleski jezik koji je predavala, udahnuo tu notu uzdržanosti.
Na dan venčanja, otac se nije pojavio, što je malo uticalo na veselo društvo. Ona je ipak, po majci poslala ocu veliki komad svoje mladenačke torte.
Drugog dana veselja, njegov brat po stricu, izvukao je pištolj i pripucao uvis, u pravcu jednog sivog oblaka. Nagovori ga da i on isto učini. Valja se, mladoženja je. Da zadovolji veselog brata, uze pištolj i u trenutku kada je već krenuo da povuče obarač, ispod tog sivog oblaka prolete neka ptica, pa se trže. Ali, metak je već izleteo iz cevi. Vrisak iz više grla ga užasnu, a potom i unezvereno trčanje svih prisutnih. U prethodnom trenu, hteo je da ne pogodi pticu, da je ne ubije, a već u sledećem, poželeo je da je ptica mrtva. Jer, po prosutim slapovima pramenova na zemlji, znao je kome su to svi hitali u pomoć.
Kola hitne pomoći je brzo stigla. Odnela ju je, a njega je za njom odneo njihov motor za dvoje.
Prostrelna rana, kroz grudi do kičmenog stuba. Operacija trajala šest sati. Sestre su brisale znoj glavnim i dvojici hirurga asistenata. Mada, svi doktori i sestre u toj sali, bili su glavni u spasavaju života jedne mlade, koju je nesrećnim slučajem upucao njen mladoženja.
Njen otac je hodao, kao i sam ranjen, smrtno. Samo ga je otvaranje tih vrata i pogled nemoćnog kolege od te smrti moglo deliti. Nije imao vremema za mržnju prema zetu, ignorosao je njegovo postojanje u tim trenucima iščekivanja.
Vrata su se otvorila i jedan zajapureni, oznojeni čovek u belom, koji je protekle sate zaustavljao, pa onda ih rastezao, produžavao, da bi dao šansu jednom mladom životu, stade pred dve okupljeme porodice, koje kao da čekaše osudu.
"Operacija je uspela, mada je još je u opasnosti, ne može se reći da je stanje stabilno. Metak je ipak, čudom zaobišao vitalna mesta. Ali, dva pršljena i splet nerava...ne znam, videċemo..."
Danima je bio uz nju. Uskoro ga je osoblje puštalo i da noći kraj nje, na pomoćnom krevetu. Njenii majka i otac bili su ukočeni od brige, ipak, srećni što je živa. Otac, kao grudni hirurg, iako u drugoj bolnici, imao je u bilo koje vreme prolaz posetama i konsultacijama.

Kada joj je otac dolazio u posetu, on se sklanjao, kao kuče koje zna da je nepoželjno. Imala je puno posete rodbine, osim onog njegovog brata po stricu i zajedničkih drugova, koji se tako lepo veseliše na njihovoj svadbi. Ne zadugo. Kako to biva, u početku je puno reči, podrške, usiljenog smeha, a onda te, polako, najpre s nelagodom, a kasnije, s ravnodušnošću, zaborave.
Nakon skoro dve godine, njeni ritam srca i pluća su se ujednačili s njenom mladošću, pa je mogla izaċi van zidova bolnice, da je pozdravi onaj dobri, nemirni drugar, koji je dugo nije video - vetar.
Točkovi kolica na kojima je sedela, s neproridno ispravljenom kičmom, tražila su pravac na uskoj stazi bolničkog kruga. Kolicima je upravljao on, jedan, zauvek jedini.
Šetali su se tako, ona na točkovima, a on na svojim, a i njenim nogama. Brao je po neki izvireli cvetić kraj staze i stavljao joj u kosu.
A ona se smejala, kako dugo nije, još od dana njihovog venčanja.

Puno su oni pacijenata tako dočekali i ispratili, kao da su domaćini te bele kuċe. Odu malo svojima, njegovima, a onda i njenima, kada je njen otac već posustao u odbijanju, videvši da je zet, to nepoželjno kuče, takođe, verno kuče.
Uvek su se vraćali u tu svoju sobu rehabilitacionog centra, da dočekuju i bodre one koji isto kao ona, više nikada neċe hodati.
Da im pokažu kako će se uvek naći onaj ko će imati noge za njih, osmeh za njih, reč, radost. Uostalom, tu su i točkovi, a oni voze i život ako treba. Važno je da ima ko njima upavlja.

Priča se, još uvek se mogu sresti po krugovima oko bolnice i stazama gradskih parkova.
On, povijen od dugogodišnjeg podizanja nje iz kreveta, i savijanja k njoj, kao baštovan prema svom čuvanom i voljenom cvetu.
Ona, u kolicima, uspravljene kičme metalnim šipkama, s osmehom, jer je on vozi.
A njene slapove od pramenova kose, povetarac pomera kao zavesu, da može bolje videti stazu kojom je njihov put pošao, još od dana kada su kao deca, zajedno seli na onaj njihov bicikl za dvoje.

Ivana Đorđević
12.mart 2025.godine
u Beogradu