Tramvaj zvani dvojka

Bez ikakvih osećanja, jer ih je prethodno skupila, strpala u jednu vreću i čvrsto zavezala crnim uzicom, gledala je tupo u dve metalne šipke, na pola metra ispred nje. Uvek je pred prugom, još od osnovme škole, kada ju je i upoznala, zamišljala kako se usudila, kako je sebi samo spustila zastor, ta nesretna Ana Karenjina? Bila je još devojčica, nije ništa znala o ljubavi, o stidu, osudi društva, beznađu, a ipak je saosećala je s njom. I uvek, zamišljajući prikaz tog skoka pod kotače mašine koja gazi i ne znajući da je prešla preko nekog živog stvora, stresala se, kad god je stajala pred prugom. I svaki put, baš kao što su dve šine paralelne, samim tim iste, samo je strana, odakle se posmatraju, druga, tako je i u njenim mislima bilo dva pitanja. Je li taj čin hrabrost ili beg od života?

Tramvaj je zazvonio prilazeći stanici. To je onaj što kruži, poput vozića, sve s prugom preko cele sobe, igračke, koju je njen mali brat silno želeo da mu je mama i tata kupe.
Sačekala je da se otvore vrata koja cvile dok se šire, kao usta nekog starca sa cvokotavom protezom. Povukla je celim svojim telom veliku ceger - torbu sa betona na gore, kao da je i torba bila zacementirana i snažnim treskom ubacila na pod tramvaja, uflekanim ispljuvanim žvakaćim gumama. To je iz dremeža prenulo jednog putnika, koji se, reklo bi se, pre vraćao iz neprospavane noći, nego što je verovatnoća da ide na posao, a to bi bilo normalnije, s obzorom da je jutro, kada se radni narod raspoređuje na radne zadatke, pa tako svi dođu, kao parčići slagalice, svako na svoje mesto. A njena slagalica, "Snežana", u dugoj, žutoj haljini sa svih sedam patuljaka u šumskoj kućici, koju joj je ujak doneo za rođendan, sva se rasula, a nikada je nije celu sklopila, jer joj je brat pogubio parčiće. Nos Ljutka, osmeh Srećka, pola jabuke, onaj deo, koji Snežana nije zagrizla, deo ogledala ohole kraljice, njene maćehe, meki poljubac princa...svi su izgubljeni, da više nikada nije mogla sastaviti svoju slagalicu, iako je pokušavala, puno puta, sama da je nacrta.

Sedela je na drvenom sedištu, prepuštajući se tramvaju da je ljulja. Treba da siđe kod Zoološkog vrta, ima još tri stanice... Zaustavio se na stanici "Pristanište". Vozač je sišao i uputio se u kućicu za skretničare tramvaja, koja je tu odvajkada, otac joj je pričao, još otkad je on bio dečak. Oduvek je volela to stajalište. Kada nije ni tamo, ni 'vamo, već u nekom međuprostoru, na koji nije namerila, ali joj je dobro došao, jer je bio oaza misli, pusto ostrvo sa najzelenijim rastinjem. Uvek je zamišljala sebe kako silazi baš tu, kao da je to njen cilj, njen kraj puta. Da tu ostane, prati i dočekuje tramvaje, žaleći putnike u njima što oni moraju dalje, među zgrade i ulice, a ona ostaje tu, s pogledom na reku, na zidine Tvrđave i šine, koje se na tom mestu ukrštaju u jedan veći, pa u jedan mali krug. Sve se svodi na krugove, a privid je da se ide u daljine. Pa zašto onda ići dalje? Krug je krug...mali ili veliki...

Tramvaj se penjao uz zidine Kalemegdanske tvrđave, ostavljajući za sobom reku, Pristanište, skretnicu, a s desne strane, Kosančićev Venac Patrijaršiju, Sabornu crkvu, pozdravljajući uzgred, svom svojom dužinom, kamenu ogradu Kalemegdana s leve, a desno, ambasadu Francuske. "Knez Mihajlova" je prva naredna, pa onda, Zoološli vrt i stanica škole "Braća Baruh". Da bar može da uđe u taj vrt životinja, koje isto tako žive, vrteći se u krug po tesnim kavezima. Tigar, ta velika, plemenita mačka, kojoj su ukinuli ono što ga najviše krasi, njegovo dostojanstvo... slon, dobra životinja, teških kostiju s puno kože na njima, naborane od brige za svojima u savani, od kojih su ga odvojili...majmuni, koji služe cerekanju ljudi ispred rešetki njohovih kaveza, samo zato što ih podsećaju na same sebe...
Tako bi ona, najradije bila s njima, da zajedno odrobijaju ovaj krug koji im je dat.

Nakon prolaska kraj Biblioteke grada, tramvaj se spuštao blagim padom ka sledećoj stanici. Uhvatila je ručke torbe, da se pripremi za silazak. A onda, da li težina torbe ili nje same, tek, ostavi je u sedištu. Vrata su se bučno otvorila, kao da opominju da treba izaċi. A ona je i dalje sedela. Tramvaj, kao da je slegnuo ramenima, nakašljucao se točkičima i nastavio svojim putem - u Dušanovu ulicu. Prošao je s punim poštovanjem kraj crkve Aleksandra Nevskog, a ona pored slike sećanja, kada je krstila njenu drugaricu, mada je i sama bila malo pre toga krštena, i to u Patrijaršiji, pokraj koje je maločas prošla. Bilo joj je neugodno, jer tada je imala osamnaest godina, a te godine umeju da postavljaju puno pitanja. Kao i to, da li će ona krštena, postati bolja od one, nekrštene.
A njena drugarica, sličnih neuverenja i neubeđenosti, krstila se zbog uverenja da joj se stomak sve više zaokrugljuje, pa uskoro neće moći obući belu venčanicu, a naročito zbog uverenja mladoženjine majke, da je brak samo pod krovom ckve sklopljen, onaj pravi. Iako su, oboje crkveno venčani, shvatili vrlo brzo, da Bog ne može da uredi bračne odnose, ljubomoru, nervozu znog neopranih tanjira, hrkanja u bračnom krevetu, sumnjivih poslovnih putovanja... Ali, neki trenuci ostanu sitni dragulji u prašini, ne tako lepih dana i godina. Tako se desio i ovaj bljesak trenutka, nakon tog čina krštenja, kada su, ne misleći na budućnost, dve drugarice, ne misleći ni na šta, osim na svoju slobodu, koju još dugo neće imati, istrčale iz crkve na ulicu, i smejale onom, čemu su se pred nemim ikonama i razrogačenim očima sveštenika, jedva suzdržavale, kada je novopečena kuma "zaronila" licem u posudu s vodom, sve sa svojom dugom kosom i pokvasila mantiju popa. Beogradska košava ju je potom očas osušila. A onda, popele su se uz skadarlijsku kaldrmu, da po njoj zazveči njihov kikot, još glasnije.

Sledeća stanica - Mašinski fakultet, koji je stameno stajao, poluakademski, a pola radnički, čvrsto i pokrovnički, iza onih, koji neće sutra sedeti po biroima, bistroima i kojekakvim klubovima, već će odmah raditi-graditi. Biće to novi heroji rada, izumitelji, graditelji svakakvih građevina kakve se mogu zamisliti, od piramida pa na ovamo. I to negde, po dalekom svetu. A krišom će sanjati proste, pitome krovove svoje postojbine, kako pokrivaju kuće obrnutog latiničnog slova V. A to slovo, na ćirilici, onoj, Vukovoj, bilo bi oblika zaobljenih kolena istog tog Vuka Karadžića, koji sedi na raskrsnici dveju ulica, omudrio još više nego kad je bio živ, sav u bronzi i mermeru, od kojih je izliven. Dva savremenika, Kralj Aleksandar i Ruzvelt, nikada se nisu sreli, jer je ovaj drugi, vođa velike prekookeanske države, sastavljene od njih više, nadživeo kralja male balkanske zemlje, koja se tek bila sastavila od takvih sličnih, a ipak je sreo i lično primio u posetu, njegovog sina naslednika, kralja Petra Drugog. Zato su se sada ukrštali, do mile volje, usred prestonice te male zemlje.
I kakve li to sada važnosti ima za ove ljude koji prolaze bulevarima s njihovim imenima? Oni nisu morali da uče, ni da sa zavire u istorijske knjige, da bi tuda prolazili. A ona, mnogo je volela istoriju, mnoge datume, godine je zapamtila. A eto, zaboravila je neke svoje, rođene. Ili su ipak one nju zaboravile...

Pravni fakultet je prošao pored prozora kraj kojeg je sedela, sav oronuo od nagomilanih zakona o državama, još od Rima, sve sa onim njegovim stubovima, normama koje se unose u velike prašnjave knige, a razlete se i pobegnu prvom prilikom kada se puste međ' ljude, da se tako prave i pravne, iskrivljuju i krevelje, rade sve ono suprotno od njihovog opisa u tim knjigama.

Tramvaj se nakrenuo da se kliza do Slavije, kao đak niz školski gelender, kada su časovi već pri kraju, kad treba da zazvoni za kraj poslednjeg časa za taj dan. A svaki kraj je nanovo, jedan početak.
Sada joj je prilika da prisustvuje svom novom početku. Eto, novog kruga! Nema svako tu privilegiju da dobije još jedan krug.
Kao onomad, na vrtešci, kada joj je majka, na prozorčetu kućice u luna - parku kupila žeton za još jednu vožnju. A ona je, popevši se, umesto da gleda u oblake, gledala je dole, ljude, decu koja vuku za rukave svoje roditelje, da kupe i njima jedan krug, gledala je majku kako joj maše... i već tada, znala da će tu sliku pamtiti zauvek. A njeno zauvek je dosledno i trajno.

Evo, prolazi pored Ekononskog fakulteta, proračunato smeštenog baš ovde, gde se svode bilansi, gde se podvlači crta ili se pravi novi konto, pored železničke i autobuske stanice. Izađeš iz tramvaja, pređeš na voz ili autobus, za neke nove krugove. Ili nastaviš dalje, tramvajem, u taj beskonačni "perpetuum mobile".

Pre dva sata se upravo vratila iz jednog takvog velikog kruga u svoj grad, sa ovom torbom sumornih avantura, na početku tako šarenih, da bi im se ubrzo sva boja isprala, jer je, sada shvata, ta boja bila nepostojana, lažnog sjaja. Vratila se s punom torbom falsifikovanih obećanja, neiznošenih haljina za rođendane uz morsku obalu, pocepanih fotografija, od kojih nema više ni negativ, da razvije nove... Puna torba ničega...

Tramvaj je već zabrinuto, lagano kloparao šinama, osećajući najednom veliki teret. A vozač, naviknut na pospane putnike, koji obiđu nekad dva i tri kruga, nije ni obraćao pažnju na ženu s velikom torbom, putnicu, koja nema svoju stanicu. Ostala je sedeći u tramvaju i sledeću, pa sledeću, i opet tako...
Majka joj je svaki put kupovala još po jedan žeton...

U novinama je mogao da osvane članak o sredovečnoj ženskoj osobi koju su, onesvešćenu od gladi, izneli iz tramvaja broj dva, ali nije, jer ne bi tu bilo ništa senzacionalno. To što je, tamo neka žena, zaboravila gde joj je kuća ili samo nije želela da se seti, da u nekadašnjoj njenoj kući, u kojoj je živela s bratom i roditeljima, sada stanuju neki drugi ljudi, ne bi bilo zanimljivo nikome. Beskućnici su tako dosadna tema. Oni ionako samo hodaju u krug i sapliću normalan svet. A i taj svet se vrti, vrti... Tako kažu...

Ivana Đorđević
5. novembar 2024. godine
u Beogradu