Trebaće mu mnogo sreće

Poštovanje prema njihovoj profesiji, koje je osećala oduvek kao usađeni deo svoje praktične misli, istopio se posle prvih par meseci. Nakon pola godine razvila je duboko gađenje prema beloj boji mantila, zapravo, prema beloj boji uopšte. Dane u maloj zagušljvoj sobi delila je sa ženom čija je jedina misao bila da posle porođaja povrati liniju, koliko odmah. Ta gospođa je svoje stanje podnosila sa velikom odbojnošću, kao da u sebi nosi neki teret koga jedva čeka da se reši.
Lekari su ih obilazili dva puta dnevno. Pitanja koje im je postavljala ignorisali su ili odgovarali vrlo šturo, jezikom medicine, jezikom koji je morala da nauči da bi razumela da li će njen dragoceni dar živeti ili ne.
U početku svoje golgote, nije klrivila nikog osim sebe. Prebacivala je sebi sve, od prve cigarete koju je zapalila u drugom razredu srednje škole do godina koje je provela nadajući se i očekujući ono što joj je duša želela, a telo uskratilo. Kako je vreme odmicalo, krivica se delila. Ravnomerno se raspoređivala po svakoj uvaženoj doktorskoj glavi, po svakom beskorisnom, a papreno skupom i bolnom testu, po svim glupim i uvredljivim rečima utehe koje bi neka dušebrižna osoba bupnula, kao kliše i ne razmišljajući o njihovom pravom smislu za onoga kome je upućena. Na kraju, mesec dana pred sam čin koji će joj najzad u ruke spustiti celu jednu i jedinu životnu želju, mrzela je sve. Ljubav koja joj je na početku dvala krila i oreol, transformisala se u mržnju prema svemu što je sebe smatralo podobnim za život. Govorila je sebi da ima suviše vremena za razmišljanje i da se zbog toga u mislima udaljava od običnog i vidi stvari u pravom svetlu. Najzad je zaključila da joj je patnja otvorila čulo koje je uspavano u svima, a budi se jedino kroz bol. To čulo vidi dimenzije iza oka i čuje reči koje nisu nikada izgovorene. Od njegovog intenziteta ruše se naslage kože, slojevi vekovnih obmana, razobličuje se slika, uobličava se realnost onakva kakva je zaista, zubata, iskežena, zlobna, čemerno nemarna prema jedinki i životu uopšte. 
Iza zatvorenih kapaka vrebala je male pokrete nerođenog. Sa pažnjom je ispratila njegovu poslednju žalopojku, nežno je pomazila stomak i zaspala sa uspavankom u duši. 
Zapuštenim hodnikom orila se gruba, debela servirka nudeći splačine majkama koje se nadaju. Jedna žena se glasno smejala ogovarajući nekog preko telefona. Doktor je merkao novu stažistkinju dok je završavala prvu kiretažu za to jutro. Sivi dan ulazio je kroz otvoren prozor u kupatilu i unosio mirise ispušenih cigareta. Na ulici počela je uobičajena novogodišnja gužva, a od buke i smoga svi su vrapci pocrkali. Sa neba pala je prva pahulja, a za njom i sladeća, ukazujući na belo kao neminovnost zime.
Jedan život počeo je da se rađa u zemlji ludaka, u veku androida, na planeti koja umire, u kosmosu koji je oduvek postojao ravnodušan prema svemu kraćem od eona. Trebaće mu mnogo sreće...