Tri minuta

Lepa kanađanka iz kultne serije koja se davala svake večeri,  tek što je ušla u svoj novi dom kada je Milica čula sirenu hitne pomoći kroz prozor. Brzinom koju svetlost još nije dostigla bacila je pogled na sat i u istom trenutku shvatila da je tačno jedanaest sati. Dogovorili su se da će do jedanaest biti kući. On nikada ne kasni. Njen sin Vukašin, večeras je prvi put izašao u grad kolima. Ima dozvolu već par meseci i svu zakonsku slobodu da vozi samostalno. Pih, zakon, šta zna zakon ko može a ko ne može da vozi auto sam. Bilo je potpuno jasno, nešto se dogodilo!

U trenutku se setila telefona, možda se javio da kasni? Telefon je ćutao. Nema ni poruke. Sve zvezde su odjednom pale. Baš sve u isto vreme, na njena nejaka ramena. Panično je hodala po kući tražeći fiksni telefon da pozove nekoga. Koga? Koga da zove? Vuka ne može, on ko zna gde verovatno leži nepomičan dok hitna pomoć juri ka mestu nemilog događaja. Da zove hitnu? Oni znaju, dobili su poziv, ali ne znaju valjda ko je u pitanju ili znaju. Zove.

- Dobro veče, recite mi molim vas da li se neka saobraćajna nesreća dogodila skoro, sada, malopre, automobilska nesreća, mlad čovek takoreći dečak je vozač?

- Gospođo, smirite se molim vas, pričajte sporije, o čemu se tačno radi, kako dečak vozi auto?

- Bože dragi pa nije stvarno dečak, i šta je to sad najvažnije, pitam vas da li imate neku intervenciju u vezi neke saobraćajne nesreće?

- Od kad sam ja u smeni imali smo jednu danas, molim vas, ako nemate problem, oslobodite liniju.

- Pa zar bih vas zvala da nemam problem zaboga, od koliko sati je vaša smena?

- Gospođo, moja smena je od dva sata popodne i molim vas još jednom lepo da mi kažete u čemu je problem ili da oslobodite vezu.

To je to, znala je Milica da je to to. Ta nesreća o kojoj priča. To je Vukašin. Nešto se desilo. Zanemarila je sirenu koja je protutnjala ispod prozora i utvrdivši da se nesreća desila još ranije, zaustavi disanje. Srce je prestalo da joj kuca. Da li je to moguće, pitala se. Samo tako stane i gotovo. Ali ona još razmišlja i još drži slušalicu u ruci.

- Halo, halo, spustite slušalicu molim vas.

Milica je nepomično stajala. Setila se trenutka kada ga je iznela iz bolnice. Maleni zamotuljak sa dva najlepša crna oka koja su na svetu postojala. Danima ga je samo gledala kako spokojno i mirno spava u krevetiću dok nije počeo da se muči. Najpre sa grčevima, pa sa zubićima, narednih meseci o spavanju se moglo samo maštati. Jao a priredba kada je završavao predškolsko, plakala je i dan posle i još jedan posle. Vaspitačica je pričala da sada idu u svet odraslih i da se detinjstvo polako pretvara u pravi životni put, da im želi svu sreću ovog sveta i da se svi do jednog domognu visina o kojima sanjaju. Kako je divno to sročila. A matura, to je tek bio potop suza. Njen mali veliki čovek. Najlepše mu je stajao sako. Imao je široka ramena od plivanja a šnajderka je najbolja u gradu. Bože, nesvesno je pomislila da je imao u prošlom vremenu, to je kobni znak. Kako će sada da preživi. Kada bi samo dobri Bog hteo da je poštedi ove nesreće. Neka je i auto potpuno slupan samo njemu da je dobro. Kako će biti dobro ako je slupan potpuno, neka preživi makar, eto, samo da preživi, čuvaće ga kakve god da su mu povrede. Njena beba crnooka, sama, nesrećna, povređena....

Neće nikoga da čeka, ide odmah u bolnicu, naćiće ga gde god da se nalazi. Bacila je slušalicu na pod i poletela prema vratima. Bosonoga se uhvati za kvaku koja je već bila spuštena na dole i dve sile, jedna iznutra, jedna spolja, delujući u istom smeru, širom otvoriše vrata.

- Majko, šta ti je, zašto tako izgledaš kao da si videla duha, jesi li dobro?

- Pa šta ti se desilo sine moj, jesi li dobro, da vidim, gde si povređen, vidi koliko je sati....

- Mama, sada je jedanaest i tri minuta, ne razumem te stvarno, zašto ne bi bio dobro? Svašta od tebe, da nabaviš psa ili mačku, pod hitno!