Foto: 
autor nepoznat

Tri tačke

Najzad su legli, umorni od svih slatkoća dodira, igre tela i strasti.

Njena kosa se rasula po njegovim ramenima. Izgledalo je da je dobio zlatna krila. Poljubio je u čelo sa namerom da stavi tačku na ovaj susret.

Celo nebo je sijalo čudnom crvenom svetlošću. Dan se gasio kao što je jenjavao i zvuk ptica iz obližnje šume. Zvučalo je kao uspavanka.

Posle nekoliko trenutaka čula se samo tišina kao najveća mudrost sveta, kao da se čekalo nešto, nešto kao blagoslov, nešto kao oproštaj, nešto kao zahvalnost. Sav smisao njihovih života se zgusnuo u te momente.

Čulo se ravnomerno disanja dva bića.

Oboje su glumili da spavaju. Trebalo je vremena da se strasti umire, da se tela ohlade.

“Dušo…”progovori muškarac,”kako se zoveš?”

Ona sa osmehom reče: ”Zar je to važno?”

“Možda je bolje i da ne znamo, ni imena, ni bilo koji detalj iz naših života, nekako je blesavo, ali funkcioniše!” reče on oduševljeno. Pre sat vremena je pomislio da neće više biti sa ovom ženom, a sada je mislio drugačije.

Vihor strasti ih je ponovo poveo u čulna zadovoljstva posle kojih je muškarac zaspao blaženim snom.

Probudio ga je zvuk svađalačkog cvrkuta onih ptica u šumi. Bio je sam u postelji i to mu izmami osmeh. Ipak je otišla.

Na papiriću koji je ostavila na njenom jastuku je pisalo “San nema reprizu, pamtiću te celoga života! Budi mi dobro…”, potpis “Bezimena”.

Autor Jadranka Bežanović Sovilj

Komentari

Komentari