Trik je u triku (deseti deo)

„’De si brate?! Znači, nisam te video dugo, brate! Dođi ’vamo da te zagrlim! Dođi“, zdepasto momče pristupi k nama. Svega metar i pedeset, ovaj mali čovek je pravio od sebe ljudinu. Iako se služio relativno kratkim rukama, bile su pristojno izdefinisane, dovedene do savršenstva. Morao je da ispolji frustracije na neki način. Nije podnosio šale usmerene ka visini. To je govorilo mnogo o njemu. Zagrlio je Peru, koji je stisnut odgovorio.

„Matori! Dugo te nije bilo“, tada se okrenuo ka meni i samo mi je klimnuo glavom i vratio se ka Peri. Nije me pogodilo to, štaviše, zamolio me je Pera da ćutim. Hteo sam to obećanje da ispunim u svakom smislu.

 Posle dosta kapi znoja i povišenih tonova prouzrokovanih euforijom zbog dugog neviđanja, napokon su se strasti smirile i moglo je da se priča na miru. Bez tenzije...

 „Tebra! Znači, hteo si, brate, da me pitaš nešto, brate?! Neka usluga, brate? Znači, reci mi!“

„Risto, od kada se ti i ja znamo?“ Pera je započeo svoj grandiozni plan.

„Brate, išli smo zajedno u osnovnu, brate! Znači, sedeo sam pored tebe, brate! Svi su te mrzeli, brate, od profesora. I mene care, isto! Kažnjavali su nas, brale!“

„Da, vidiš, u pravu si.... To je otprilike petnaest godina. To nije malo.“

„Znam, brate! Znači, ti i ja burazeru, postali smo braća...“

„Vidiš kako znaš! Nego, petnaest godina se znamo, mogao bih da ti tražim nešto i uradio bi to za mene.“

„Sve brate! Sve! Ako treba, brate, da izbušimo nekog, brate, znači izvadiću utoku ovde i jebaću mu mater! Dođi ’vamo da te karam kurvo! Š’a je bilo?!“

„Hvala, matori... Treba mi jedna usluga od tebe. Neophodan si mi.“

„Š’a? Ko te smara, brate?“ ustao je sa stolice i počeo da viče. Pažnja se odjednom okrenula ka nama. Sve oči su bile uprte u nas: „Ko sme da smara moga druga Peru?! Vidite li ovog čoveka?! To mi je kum, brat, znači, jebaću mater svakome ko ga bude mrko pogledao! Ili će da bude bang“, podigao je majicu i pokazao pištolj koji je virio iz pantalona. Odjednom su ljudi počeli da vrište, neki su krenuli da izlaze. Stolu je panično prišao menadžer pivnice.

„Gospodine, šta to pokušavate?“

Pera je morao da preokrene situaciju. „Izvinjavam se, moj drug je mnogo popio. Znate, on je juče dobio sina. Slavimo i dalje, mnogo je pijan. Popićemo ovo piće i otići ćemo.“

Da li zbog toga što je bio veoma rečit ili zbog toga što je menadžer, sa sve uglađenim stavom, u džemperu, bio previše naivan, stvar se rešila. Menadžer je čak predložio da ih časti još jednim pivom zbog prinove. Slatko su se ismejali i ozbiljno nastavili dalje sa pričom.

„Niko me ne smara. Nije uopšte problem takve prirode. Želim da me spojiš sa jednom osobom.“

„Aha, znači treba ti konekšn, tebra! Dobro, s kim, brate?“

„Sa Svetozarom Tozom Petrovićem.“ Bledilo. Muk. Još jedna tišina vredna pomena. Neverujuće lice poprimilo je boju osušenog kreča. Rista je, onako zdepast i mali, zanemeo. Napetost je rasla oko njih...

„Brate, ti želiš da budeš ubijen?! E pa, matori, znači nemoj da ulaziš u te spike! Zajebi me, ne želim da budem deo toga, care! On je, brate, sin bivšeg generala! Upravo je izaš’o iz tvorza...“

„Mislio sam da mi možeš biti od pomoći.“

„Tebra, taj lik je lud!“

„Opušteno“, Pera je ustao i dao mi je znak da ga ispratim. Krenuo je ka izlazu: „Drago mi je što sam te video.“

„Matori, koj’ ti je kurac! Znači, nemoj tako“, potrčao je Rista ka nama i počeo da nas vraća nazad.

„Misliš da ne odem? A zašto ne bih otiš’o? Da blejim sa likom koji me ne poštuje? Koji neće, posle toliko godina, jednu stvar da uradi za mene... Zašto bih?“

„Ja, brate, tebe poštujem, brate, znači ubio bih čoveka za tebe, brate. Ali neću, brate, u čitulji da te nađem. Da naletim na ortaka u Politici...“

„Ma ‘ajde, kao da ti čitaš Politiku“, osmehnuo se, „Ne brini, čuvaću se...“

„’Ajde! Videću šta mogu da uradim. Javljam ti večeras.“

„Znao sam da si čovek. Hvala ti, spasio si me...“

„Nadam se da nisi u velikom sranju, brate! Znači, pomoći ću ti da bih ti dokazao poštovanje, brate. Čuvaj se, matori“, naiskap je popio kriglu piva, pozdravio se sa nama i nestao u suton, dok smo se mi i dalje kuvali u unutrašnjosti pivnice.

Od nekadašnje boemske slasti ostala je samo trunčica lepote ranijeg doba. Nove generacije posetilaca rođene su bez ikakvog obzira prema drugima. Njihovo poštovanje svedeno je na nulu, a ljubav se nadomestila papirnim zlom. Još jedan vid uspešne trgovine. Ljudske duše imaju tako malu cenu, da je lakše njih kupiti no cigarete, na primer.

„Možeš li mi sada reći ko je taj famozni Toza?“ upitao sam ga radoznalo. Pomno sam čekao odgovor.

„Svetozar Toza Petrović! Taj čovek je legenda... Ima samo trideset i pet godina i već je preležao sve zatvore ove zemlje. Ti ne bi verovao! Pazi, sin generala Petrovića. Zar može veći kliše, otac radi za državu, a sin sa druge strane isto tako pospešuje državu... Šta ćeš više u životu! Bahato ponašanje ga je dovodilo u stalni sukob sa zakonom. Devedesete, najplodnije tlo za ološe koji su procvetali. Bio je među njima, mlađana duša sa velikim kapitalom i bahatim ponašanjem. Ekipa, zezanje, ludilo, kao što to uvek biva, gasi se ulaskom u plodne godine. Posle petog oktobra je nestao. Stalna pomoć od države je uvek postojala. Tajne službe su ga koristile za svoje posliće, naravno, nisu želeli da prljaju ruke. Dve godine kasnije pronašli su ga u nekoj evropskoj zemlji, vratili ga u postojbinu i od tada leži ovde. Do pre nekoliko dana... Kako su se stvari poklopile! Vratila se vlast kao i ranije, samo što je sada blaža po pitanju svega. Iza svog imena imaju mnogo mrtvih duša, ne smeju više da se zezaju sa takvom vrstom politike. Približili su se ljudima. Podsetili su nas da su i oni kao i mi... A iza nas oslobađaju svoje ljude, iz svojih zatvora u naše okruženje. I takozvani Toza je izašao iz ćorke ali, ispao je iz štosa, znaš. Ima dosta keša, ali nema toliko energije kao i ranije. Tu upadamo mi, kao ljudi koji će mu povratiti glas i vratiti ga u akciju. Dok će on sedeti i ‘laditi jaja, piti šampanjac i šamarati kurve. Mali Rista će nas spojiti sa njim... Večeras, sigurno. Sutra idemo kod njega.“

„Sve u svoje vreme... Opušteno, care.“

„Ušli smo u spiku. Više povratka nema...“

Stefan Megić