Trik je u triku (deveti deo)

Dok se poslednja reč slivala po papiru, već mu je nestajalo koncentracije i snage da nastavi. Čak ni tačku nije uspeo da stavi. Okrenuo se ka krevetu i nasmejano naleteo na njega. U međusobnoj borbi, izgubio je; samim tim, morao je da se preda. Nestao je pre predaje, daleko u snove, koji su bili tu samo da bi uzaludno gubio sate. Nešto je oduvek moralo da se izgubi.

Jastuk ga je davio, zamišljeno ćebe tumaralo je oko njega. Nemirno je spavao. Izgleda da mu se nije dopadala unutrašnjost. Znao je da je jedina mogućnost pisati, ostvarivati ambiciju, bez obzira na sve. Ta misao ga je probudila iz magnovenja. Sa krmeljivim očima i vlažnim zadahom, vratio se svome kutku. Opuštao je ruku i pripremao se za novo poglavlje, koje bi trebalo da bude uzbudljivije od prvog. Nije imao šta da izgubi...

Prvi avgust: početak novog meseca

Jutarnje bunilo niko nije prekinuo. Sve je teklo po zamišljenom protokolu. Usamljeno sam spavao, čekajući buđenje u vidu zvona, no nije sve ispalo onako kako sam želeo. Možda je to i dobro, naime, nije me niko probudio. Napokon sam se naspavao kao čovek. Uživao sam u izležavanju, u ostavljanju znojavog traga na čaršavu, dok mi je kroz glavu prolazio još uvek netaknuti plan koji mi je Pera prosuo juče. Nisam mogao da verujem do kog stepena je došla njegova želja za napredovanjem. Ovog puta je prevazišao samoga sebe. Stvarno sam bio iznenađen njegovom željom, no i ja sam bio neradnik i raspusnik, tako da mi nije teško palo sve to. Da li sam bio spreman za tako nešto? To ni sam ne umem da ocenim. Shvatićemo uskoro i taj deo slagalice, ali do tada moramo biti strpljivi i moramo ići bebećim koracima do cilja...

Ustao sam posle pola sata rastezanja. Dobio sam želju da pojedem nešto. Svratio sam do kuhinje. Ostalo je nekoliko parčeta hleba, malo pilećih prsa i malo starija pavlaka. Iskombinovao sam ta tri. Uživao sam dok sam spremao sendviče. Napravio sam, seo na fotelju i gledao u zatamnjeni stan, koji je odisao vodenom parom pomešanom sa znojem. Morao sam da proluftiram i da dođem u kontakt sa zamišljenim vazduhom ovog sivog velegrada. Moždane ćelije navikle su se na ustajali vazduh, zbog toga je razmišljanje predstavljalo luksuz, među normalnim ljudima. Trudio sam se da se ne opredeljujem, no normalnost nas je nekada namerno obavijala i smetala pri napredovanju. Oni su krivi za to, svojim elektromagnetnim talasima uspevaju da kontrolišu i ovo malo mozga koje je preostalo. Na kraju ćemo se penjati na solitere u potrazi za bananama. Hvala vam, dođite ponovo...

Eto šale niotkuda. Telefon je zazvonio, poznatim kućnim melodijama zaparao mi je zalogaj. Nisam ni stigao da progutam, morao sam da se javim, da vidim šta želi opet ovaj čovek i zbog čega ga nije bilo čitavog jutra.

„Halo?“

„Stevo, vreme je za akciju“, uzbuđenim, ubrzanim tonovima je nagoveštavao. „Kada ćeš moći da izađeš?“

„Za pola sata dole...“

„Neka bude petnaest... Vidimo se.“

Nagurao sam sendvič u usta, oprao zube i, ostavivši upaljene sijalice, izašao sam iz stana. Nemarno sunce nije štedelo na zracima. Ljudi su isparavali. Kondenzovana para je gustim pokretima ubijala sreću u ljudskim životima. Znoj je bio jedini, večiti saputnik. Napuštao bi ljude s vremena na vreme, no uvek bi se iznova vraćao u novim, proširenim izdanjima. Nedostatak tečnosti uticao je nepovoljno na ostatak populacije. Naime, većina se baš zbog toga ponašala nervozno i skoro pa opijeno. Kolektivna sauna nas je oplemenila. Izbacujući so iz sebe, čistili smo i misli. Više nismo imali želju za ubijanjem drugih ljudi, fokusirali smo se na sebe same.

Reklamama su zaslepeli umove. Svetlost je ta koja privlači, reklama pokušava da podražava nešto što nas pokreće. Zbunjuje nas. Telo reaguje kao da je blizu sunce, a ono pošteni apotekar samo pokušava da naglasi da je čovek bezbedan zbog jačine blještavog krsta. Nemam ništa protiv, ali stvarno me zaslepljuju, a to ume da zasmeta.

Ispred Meka stajao je Pera, nestrpljivo i, takođe, vidno nervozan. Duboko sam udahnuo.

„Stevo, nalazimo se sa Malim Ristom za petnaest minuta, u hotelu Kasina. Krenimo da ne bi zakasnili“, čim sam prišao, počeo je da priča. Nije časio časa. Užurbano je krenuo preko Nemanjine.

„Mali Rista? Šta će nam on?“

„On je taj koji će nas upoznati sa leđima“, nasmejano je izgovorio dok je ulazio u trolejbus.

Dobili smo toplotni udar. Iskrivio sam se u troli dok je kapalo sa mene sve što sam uneo tečno u poslednjih deset dana. Čoveče, bio sam mokar kao da su me u bazen bacili. Ugrejane šipke topile su se u gužvi. Mnoštvo slučajnih dodira, vazduh koji je brujao iz malog otvora na prozoru. Disali smo na smenu. Dodatnu zagrejanost doneli su ridžovani, koji su svojom pojavom uneli strah i trepet u nemarne putnike. Krenuo je let ka skeneru kartice. Želeli su svi da se otkucaju. Poređali su se po visini i usput su govorili kuda idu i zbog čega. Pored nas dvojice su samo prošli. Nisu želeli da se zamajavaju sa još jednim prokletnicima.

Terazije su se pušile uz vatreni pogled neba. Moskva je svojim zanosnim ivicama prkosila komunističkim kutijama u okolini koje su, sem prozora, umele da ponude zid kao kriterijum lepote.

Hotel Kasina, sa jednom od najstarijih pivnica u Beogradu, nije bio sinonim za luksuz. Umerenost i sklad koju je iskazivala stara fasada više je privlačila starije goste, koji su u svom sećanju čuvali onaj stari Beograd, koji je nestao pod najezdom restorana brze hrane i raznih parfimerija. Unutar pivnice bilo je par redovnih gostiju, dvojica radnika, jedan za šankom, jedan konobar i, naravno, uveliko priznati biznis u pivnicama, toaletna mafija. Žena koja je svaki ulazak naplaćivala dvadeset dinara. Nisu bili fer prema ljudima sa slabom bešikom. Poznavao sam dosta njih koji bi pri nekoliko gutljaja piva srljali ka pročišćenju, dok je ovde nametnuto da ti prostata bude veličine povećeg bureta.

Sedeli smo na vidljivom mestu i već posle pet minuta pojavio se Mali Rista. Za to vreme konobar nije ni stigao da nas usluži, tako da je sve počelo kako treba.

Stefan Megić