Trik je u triku (dvadeset prvi deo)

„Je l’ ti stigla koverta?“

„Nije još, opušteno, sutra-prekosutra...“

„Primetio sam nešto“, počeo je tiše da priča, „Imam osećaj da nas neko prati...“

„O čemu govoriš?“ zbunjeno sam ga pogledao.

„Brate, danas sam se tri puta okrenuo i primetio isti audi koji kruzira iza mene... Previše je očigledno da bih bio paranojičan. Nešto se d...“

U tom trenutku, zazvonio mi je telefon.

„Halo?“

Jedino što se čulo sa druge strane bilo je disanje.

„Stevo“, dubokim je glasom neko izustio.

„Ko je to?“

Na moje pitanje, lice sa druge strane se nasmejalo.

„Drago mi je što te ponovo čujem.“

„Ne, stvarno, ko si ti? Kako me znaš?“

„Ja ću tvoj glas zauvek pamtiti, ti moj baš i nisam siguran. Nema veze... Ionako ćeš saznati uskoro sve“, prekinuo je vezu, a ja sam zbunjeno bacio telefon na krevet i pogledao Peru koji sve vreme kao da je stajao na staklu i čekao, posmatrao i slušao...

„Šta se dešava?“ upitao je rastrojeno.

„Nemam pojma, care...“

„Sine, kako ne znaš, ko je to bio?“

„Rekao mi je da me zna i da će mi zauvek pamtiti glas. I da ću sve saznati uskoro.“

„Zanimljivo, prvo audi, pa ovo, moramo biti dosta oprezni...“

„Svakako... Nego, je l’ si našao prostoriju?“

„Jesam... U Bataji, besplatno, napuštena prostorija. Čišćenje će biti malo zeznuto, ali sve će se već srediti. Ti, je l’ si obavio svoj deo?“

„Da, ne bi verovao. Lično sam svaku osobu našao, uručio joj koverat; po nekim mojim procenama, sigurno će doći. Zanimljivije je još i to što sam se emotivno vezao za jednu od njih.“

„Šta?“ iznenađeno je upitao.

„Da, da... Mislim, ona se emotivno vezala za mene, kako ja da odbijem tako nešto.“

„Koji si pičkopaćenik. Ja ne mogu da verujem! Znaš li do kakvih sve komplikacija ta tvoja avantura može da dovede...“

„Nismo pričali o avanturi, ovo je ozbiljna priča, devojka je prelepa, pametna i voli me. Šta ćeš više u životu?!“

„Već te voli, a tek te upoznala... Vidi se da je prepametna...“

„Ne brini se, videćeš je već...“

„Nadam se da znaš šta radiš...“

„Sve je pod kontrolom.“

„Toga se i plašim, ti i kontrola. Ali nema veze, na greškama se uči. Nego, hoćeš da se opustimo posle napornog dana?

„Ne seri da imaš?“

„Naravno.“

Prvoklasna šiptarka prolazila nam je kroz vene dok smo ležali u pozicijama fotosinteze. Nakon nekog vremena ćutanja i idiličnog života, morao sam da postavim pitanje čiji me je odgovor iznervirao do te mere da nisam imao ideju šta ću pre da uradim.

„Matori, kada si se dogovorio sa studentima?“

„Večeras“, odgovorio je.

„Šta večeras, bre!?“

„U koverti sam napisao da dođu u osam uveče na ovu adresu.“

„Šta! Čekaj, koliko je... Care, sada je dva’es do osam... Što mi nisi rekao?“

„Iznenađenje, malo ovo-ono“, počeo je da se smeje i nastavio da gleda u plafon kao da se ništa neće desiti u sledećoj deceniji. Nešto me je nateralo da ustanem i da pripremim stan za goste, najviše sam to radio zbog nje.

„Što si se usrao toliko? A da, doći će ova tvoja, verovatno se plašiš da joj se ne svidim ja, ipak je to realnija kombinacija.“

„Pero, ovoga puta sam ozbiljan, nemoj da si umešao prste... Lomim za ovu devojku...“

„Koja si ti sisica, a šta je sa devizom devojke se menjaju, a ortaci ostaju do kraja? Da nisi zaboravio možda, papučo jedna mrtva“, nastavio je da se smeje uglas.

„Nećeš mi biti ortak ako to budeš uradio...“

„Nećeš mi biti ortak“, izvrnuto je ponovio „Stvarno si debil, dete, idiot, kreten, papuča, ali čovek nikako. Pravi si dupeglavac.“

„E da, nemoj tako ili bilo kako da me zoveš dok je ona tu.“

„To već ne dolazi u obzir. Ona mora da vidi tvoje normalno okruženje, nemoj da se pretvaraš ni zbog koga. Ako te ne prihvati ovakvog kakav si sad, broj dva, dupeglavac, idiot, kreten, papuča, onda te stvarno ne zaslužuje. A i ti znaš da ja moram nekoga da ponižavam, svakako je najbolje da to budeš ti.“

„’Alo, tebra! Smiri se, već sam ti rekao!“

Interfon je ispustio svoju ogavnu melodiju. Izgleda da je došlo vreme...

Pera je u tom trenutku ustao, stavio kapi za oči i izašao iz prostorije. Pitao sam se šta je to smislio, no koračanje u hodniku mi je poremetilo misli.

Ćelija je bila prva odabrana. Dosta dugo je tumarala u hodniku ogledajući se u svakoj špijunki, bolje rečeno, plašila je ljude. Morao sam da je zaustavim i da joj pokažem kuda bi trebalo da se kreće. Otvorio sam vrata u trenutku kada je bila tačno ispred njih. Poskočila je od straha, uhvatila se za levu dojku i rekla „Ju“!

„A što ste tako uplašeni gospođice, molim vas, uđite unutra.”

„Pa ja sam se uplašila, nisam znala kuda da idem. Hvala vam što ste došli, spasili ste me. Ovde da uđem, jao, ja nikada nisam ulazila u nepoznate stanove. Majka mi je, znate, govorila…”

„Unutra uđite, molim vas, nemojte u hodniku da pričate.”

Ušla je.

„Jao, pa hvala vam, baš ste ljubazni. Kako je ovo lep stan. Volela bih ja da imam stan na Slaviji. Bilo bi zanimljivo. Imate lepe krevete. Takođe i lepe oči. Jao, ja volim mnogo da lupetam gluposti.“

„Ma dajte... Ko priča zlo ne misli... Pogotovo kada se radi o devojkama.“

„Jao, pa da, kako da ne. Vidim da ste jako kulturni, znate, stalno mi je majka govorila...“

Prokleti zvuk interfona mi je odjednom zazvučao kao divna melodija raja.

„Izvini, interfon... Pričaćemo“ bilo je blizu, pomislio sam da ću izludeti od toliko informacija.

Gabarit je upravo stizao. Nekoliko trenutaka kasnije otvorio sam i njemu. Ostavio sam ga Ćeliji da ga preobrazi, no, primetio sam da su se divno složili. On je dosta sporo pričao i rastezao je reči. Imao je dugu masnu kosu i delovao je kao depresivni flegmatik. Pričati sa njim značilo bi odvojiti dosta vremena. Dok je Ćelija suviše brzo pričala i izgledala kao kada na metlu dodaš oči i glas pevača koji peva Staying alive. Bili su stvoreni jedno za drugo. 

Novi zvuci, drugačija pometnja u glavi. Interfon i novi kandidat za grupno mučilište. Ruža, dok je hodala, celo telo joj se pomeralo gore-dole. Nosila je haljinu za trudnice ili malo poveće žene. Odmah je shvatila koji je stan u pitanju. Otvorio sam joj vrata i pokazao gde da sedne. Nasmejala se i krenula ka svima. Odjednom je nastalo takvo razglabanje da bi svaki normalan čovek svojevoljno izvršio harakiri pred svima. Toliko su bili inspirativni da sam morao da pevušim nasumične pesmice na glas, dopuštajući mom glasu da izađe na videlo posle mnogo godina nemog pevanja. Nekoliko trenutaka nakon srceparajućeg refrena uletela je i Jelena, i napokon su svi bili na okupu. Poljubio sam je kivno, sa dodacima emocija, osetio sam energiju koju je skrivala pod svojom bluzom. Ne zna se ko je držao izveštačeniji kez, ona ili ja. U svakom slučaju, neko od nas dvoje je morao prvi da popusti. U grupaciji četiri intelektualca, moj kez je postao neizmerni bes koji je postajao sve veći i veći.

Minuti su prolazili, a ja sam i dalje glumio hostesu čekajući Peru koji je verovatno pokušavao da stvori tenziju da bi je ispravio. Stvari su se zahuktavale, studenti su postavljali pitanja na koja nisam imao odgovor.

„Šta se ovde dešava?“ Jelena je upitala.

„Da, stvarno, zbog čega smo mi ovde?“ Ruža je dodala na Jelenin upit.

„Jao, pa mislim, ja sam došla ovde, a mogla sam kod kuće da budem, da učim, da se vidim sa drugaricama, da prošetam malo. Mada je lepo ovde, zar ne? Pogledajte ovaj mebl, kupljen je u Turskoj, moja majka je imala sličan...“

U tom trenutku je uleteo Pera u crnom smokingu, odjednom su svi zastali i zapanjeno ga posmatrali. U jednom trenutku se nasmejao i u drugom već prešao na stvar.

„Dobro veče, najbolji studenti Srbije. Drago mi je što ste svi stigli. Sada, kada smo svi tu, nadam se da možemo početi.“

Stefan Megić