Trik je u triku ( dvadeset treći deo )

Na drugoj strani papira stvari su tekle svojim tokom. Konačno se približavao kraju. Vlažna prostorija krila je delove njegove podsvesti. Izgubio se u njoj dok je pisao o sebi toliko duboko da je dodirnuo krevet sa licem nekog drugog čoveka. Izgubljenost u rečima, ta fatalna privlačnost koja čovekov um pretvara u gomilu ispisanih reči. Ruka je ukočeno tumarala po vazduhu, dok su snovi bili deo mašte a telo se odmaralo uz zvuke zvižduka iz drugih prostorija. Tih šapat podsećao je na mračne predele jednog dela podsvesti koji stalno dolazi do izražaja u trenucima pijanstva. Podsećalo je, takođe, na muzičku liniju iz šund horor filmova tipa Petak 13. Napetost u vidu:

Tu, tu tu!

Ć... Ć... Ć...

Ha.. a... a... a.. a... a...

Otkucaji koji su pulsirali nad njim preživaljavali su svoju traumu. Da bi prekinuo naizmenično trnjenje tela, morao je da uzme olovku u ruke i krene da zapisuje reči koje bi ga lečile iz sekunda u sekund, sve više i više...

Svako svitanje na ovom mestu isprati se u vidu sećanja. Slike se iz sećanja vraćaju u prvi plan i ostaje samo osećanje preplanulosti zbog nemogućnosti doživljaja sličnog osećaja u četiri zida. Napukli kreč bio je ispisan raznim potpisima. Život svake osobe ostavljen je u vidu pečata na zidu. Dosadno je ljudima, no oni ispisuju imena, nešto što je već poznato. On je osećao pisanje kao vid pročišćenja. Napokon je dobio vremena da sedne i ostvari ono što je dugo očekivao. Bilo je vreme da se krene.

Kvazijutro ispraćeno je zevanjem, dizanjem ruku radi istezanja, ustajanjem i sedanjem za sto uz jutarnju obavezu. Likovi su morali da postoje... Život je stajao zapisan i mrlja mastila na zidu se presijavala uz zamišljeno Sunce. San je trenutak u kome čovek postaje Bog.

Još jedan mrtvi dan, pomislio sam pred spavanje, no jutro je stvarno prošlo kao u bajci. Ležao sam na istaknutom krevetu u tvrđavi uspavane lepotice, dok su me patuljci hladili a duh iz čarobne lampe zasmejavao. Bilo mi je prelepo, s obzirom na veče pre toga koje je, moram priznati, bilo dosta naporno, do te mere da je sva lepota bila potisnuta umorom koji je preovladao ponovo. Jedno glasno tik-tak je tumaralo oko moje glave. Život se poistovetio sa kazaljkama, dok je otkucaj srca postao poremećen u odnosu na univerzalni metronom. Srce je žurilo, kao da je bežalo od vremena. Osećanje je prestalo da se vezuje za proteklo vreme, ono je imalo podsticaj da pobegne i održi čoveka u životu, čak i na kraju koji je, takođe, bežao u odnosu na ljubav. Pokoravao sam se  životu koji mi se nudio. Iako, možda, nisam bio svestan da je rizik bio jedna više mogućnost koja je vodila ka kraju, osećanje je ponovo bilo dosta ispred i povuklo me je ka sebi, dok je vreme, koje je zaostalo, jurilo ka meni u pokušaju da me sustigne i da me obavesti o mogućnostima koje su me čekale.

Ali ja sam stvoren da bih ostvario nešto, za razliku od pasivnih bića po imenu ljudi.

Tog jutra, ništa se zanimljivo nije desilo, sem što sam odradio sve uobičajene stvari koje ljudi rade ujutru. Do jednog trenutka, kada sam seo za fotelju i posmatrao ugašeni televizor. Moju duboku seansu prekinuo je Pera svojim upadom u stan. Izgleda da su mi vrata cele noći bila otključana.

„Gde si pobedniče?! Evo ruke, dobar si, moram priznati.“

„Biću pobednik kada budemo odradili ovaj posao kako valja.“

„Ja sam stvarno mislio da ti znaš sa kim imaš posla. Care, ja sam u igri, ništa nam se neće desiti dok ja planiram... Ne brini, opusti se i uživaj. Prepusti brigu meni, ne predstavlja mi problem.“

„Čudan si mi danas. Ne znam da li je u pitanju frizura ili si se okupao? Srećan si, siso! Nešto ti se dešava?“

„Kako od tebe da sakrijem... Sećaš li se Andrijane?“

„Naravno, što? Da je nisi... Opa!“

„Ko o čemu, ti o onome što nikada nisi uradio. U kom si fazonu, izašao sam samo sa njom. Bilo je zanimljivo. Iskreno, prevazišla je moja očekivanja.“

„Stvarno! Čudo... Koliko ja znam, nijedna devojka ne može da dopre do moćnog Pere, poznatog srcolomca beogradskog pašaluka!“

„Uvek postoji izuzetak. Ne, stvarno, sviđa mi se ova devojka, ko zna, možda se nešto i desi...“

„Pa je l’ se desilo ili bi trebalo da se desi?“

„Recimo da se desilo... I recimo da smo posle te kafe otišli do nje, čisto ono malo da se družimo, znaš ono kao... I odjednom je upala... Pogodi ko? Maja!“

„Ne seeri!“

„Da, Maja... Čim nas je videla, napravila je toliko tužnu facu da je skoro plačući istrčala iz stana. Naravno, za ženom ide žena. Andrijana je ustala i krenula ka njoj. Pazi sad... Intriga i afera, razvrat i blud, ja stvarno ne znam kako da nazovem ovaj deo priče...“

„Zajebi gluposti, ušla je Maja, i?“

„Andrijana je izašla za njom. Izgleda da se ja ne dopadam samo Andrijani a, koliko shvatam, Maja je duže u tome. Baš me zanima kako nikada nisam primetio...“

„E moj Pero, možeš ti da misliš da si genije za sve stvari ovog sveta, ali za devojke si jedan obični glupak.“

„Zato si ti tu da mi pokažeš kuda treba da idem!“

„Dobro, nego šta ćeš da uradiš, majke ti? Znajući tebe, odustaćeš, dve devojke umešane u harmonični život, nećeš dozvoliti takvu vrstu papazjanije, zar ne?“

„Možda si u pravu! A možda i nisi... Ko zna tajne ovog univerzuma? Nisam ja glupa osoba, razumem ljude oko sebe, kontrolišem ih, govorim im ono što žele da čuju. Ako je svaki osmeh maska, onda samo ja poznajem pravog sebe, zar ne?“

„Ako postaviš to tako, možda je i istina, ali veruj mi, care, ja te poznajem više nego što misliš! I znam da si se usrao, jer nisi navikao na promene u životu. Ali nebitno... Slušaj, znaš da me je zvao ponovo onaj broj od sinoć...“

„I šta ti je rekao?“

„Nisam se javio, spavao sam. Tri propuštena poziva, uporan je, mater mu jebem...“

„Zanimljivo, neko nas posmatra i izgleda zna šta radimo. Ovog puta nisam video nikakav audi, ali ovi pozivi me jebeno bune... Ko bi to mogao da bude?“

„Možda nas Toza testira?“

„Previše je on glup za te akcije...  Mada sve je moguće... “

Vreme je stalo da prolazi duplo brže nego uobičajeno. Nekoliko treptaja, i već je bilo osam sati. Prepuna prostorija odisala je novim idejama. Plan je morao da se nastavi, na bilo koji način, bez obzira na pretnje koje su svakim sekundom davile nas dvojicu. Neznanje nas je pretvorilo u paranoične lutkare, a naše studente u raznobojne lutke sa prerezanim kanapima. Atmosfera je bila veštačka, prožeta smehom koji nije zadovoljavao...

Stefan Megić