Trik je u triku (I deo)

Bilo je jutro. Sunce je obasjavalo grane, dok su ljudi pokušavali da preplanuli asfalt izgaze do te mere da im ostanu otisci na njemu, zauvek. Čovekova beskrajna želja da ostavi svoj trag u istoriji dovodi do raznih stanja, a možda i čak uništava percepciju sistema koji kontroliše sve postojeće. Zašiljene olovke grejale su se na radnom stolu, sve posvetlele od stajanja, od nekorišćenja. Neki listovi nisu dorasli starom hrastu. Opadali su nasumično, praveći od prozora umetnička dela modernog društva, u kojima se traži ono što je nevidljivo, neshvatljivo, površno, ali isto tako dubiozno, da se u svakoj slučajnosti prepoznaje umetnikova psihološka skica.

Na terasi njihale su se zastave tek novopečenih Srba, ponosnih Jugoslovena i šatro omladine koja priprema revoluciju u svojim glavama. To su oni koji veruju u reč. Čudno je što i dalje postoje... Čovek je postao nevidljiv, gleda se kroz njega, sve što je oko njega, ali on sam – više ne. Kao da smo izbrisali jedan deo teksta i ubacili novi, koji se ne slaže, ali pitam se da li smo zamenili puteve ili smo time samo prekrili taj užasni osećaj samoće? Jer, sami smo i to nas uništava. Ja sam bio u društvu raznih prijatelja, sada više ni ne znam ko su oni.

Nisam bio onaj pametni, ali nekako baš ti razumni prvi padaju, ostaju oni glupi da prepisuju i da uspevaju. Mogu se pohvaliti da se, eto, trudim da postavim granicu između ludila i genijalnosti, plana koji uspeva i sistema koji nestaje. Mi smo bili deo sistema, ali to nas nije zadovoljavalo.

Međutim, pogled ka drugoj strani mogao nas je koštati života...

Zapisao je početne reči u svoju svesku, gledajući kako papir postaje deo stola. Olovka se više nije kontrolisala, ostali su samo zapisi koji su tumarali okolo i pretvarali nešto u nešto, u ovom slučaju, krajnje memoare. Imao je prikrivenu želju da zabeleži ono što je doživeo. Vremenom, to je ostala jedina stvar koju je mogao raditi. Mada je sumnjao u svoje sposobnosti. Opstruisanje od strane prijatelja doživljavao je svakodnevno, tako da je vremenom počeo da veruje u beznadežne laži okrenute k njemu. Ali, na samom kraju, ostaje zapisati svaki trenutak i nadati se svetlosti, jer tama još uvek prekriva trunke isijavanja.

Ustao je sa stolice, na kojoj je provodio najzanimljivije trenutke. Morao je da protegne noge i da se vrati u normalu, taman onoliko koliko je mogao. Dugo se nije istezao, niti bavio bilo kakvim aktivnostima. Dešavalo se da nije dobijao želju za ustajanjem danima. Uvek je bio onaj koga poslednjeg vrate u život.

Zvuk hrskavice, pri istezanju, osetio je u venama. Naglo olakšanje ga je usrećilo.

Prošetao se okolo i vratio za sto.

„Vreme je da završim!“ – okrenut ka plafonu, izgovorio je dramatičnim glasom. A podsvest je odgovarala, svojim tonom, specifičnim, njegovim, lično. „Moraš prvo početi!“ –nasmejao se samom sebi i odmah prionuo na posao. Ta magična slova, iako su jedinstvena, zajedno čine nezamislivu celinu.

Došlo je vreme da se upoznamo. Ove situacije su previše formalne, tako da ću preskočiti deo koji ne zanima ni mene, a verovatno ni vas. Razmišljam, da li da započnem predstavljanjem? Znam da ste to očekivali, ali to je jedini način koji će vas, iole, približiti mojoj priči.

Čovek koga ću vam predstaviti je nakaza. U pravom smislu te reči. On je moj najbolji prijatelj, ali ja, jednostavno, ne mogu protiv činjenica. Klasična nakaza! To ga ne čini lošim čovekom, naprotiv, nakaze su u našem društvu ljudi koji svojim ponašanjem ukazuju da smo mi, obični smrtnici, na nižem nivou od njih i to im daje za pravo da nas bombarduju svojom neosetljivošću i prevelikim znanjem, kojim stalno pokušavaju da nipodaštavaju naš intelekt. Izvinjavam se, uvek se iznerviram kad pišem o tome. Loša navika...

Njegovo ime je Pera Stević. Znam, niste očekivali ovako trivijalno ime. Šta da vam kažem, stvarno se tako zove. Ja, iskreno, kada bih čuo Pera Stević, verovatno bih pomislio da je to neki vodoinstalater ili građevinski tehničar, ali nikako genije u punoj snazi. Shvatićete već ko je on. Previše sam vam i rekao.

Skroman ću biti, obećavam, dok opisujem sebe. Verujem da ste pomislili da sam ja zajebani baja koji prkosi svemu. U tom slučaju, malo ste pogrešili. Ne krivim vas, imam takav pristup pri obraćanju da bih vas pridobio. Ja sam predodređen da budem broj dva. Saputnik, kao što je Sančo Pasa Kihotu, ili fatalista Žak Gospodaru. Ime mi je Steva Perić. Slučajnost, verujte mi...

Niži sam od Pere desetak centimetara i predodređen sam da zapisujem. Da se obraćam vama i da vas upućujem u ono što sledi, što je preokrenulo živote raznih ljudi. A počelo je sve od nas...

Pere i Steve...

Stefan Megić