Trik je u triku (jedanaesti deo)

Izašli smo iz Kazine i odjednom smo se našli na Terazijama. Večernja vreva. Gužva. Ljudi, grupacije, mimika je oponašala prijemnike. Modom su krili svoje posrnule duše. Kroz subkulturu menjali su svoje Ja u nešto opšte prihvatljivo. Što je, takođe, bilo sinonim za normalno.

Ta dubokoumna, prokleta reč koja se ne vezuje ni za šta pohvalno. Ta poslanica umrtvljenim mozgovima da je nešto drugačije sigurno nezanimljivo, štaviše, izgubljeno u crvotočini još jednog nezahvalnog dana. Pogledima uveravaju druge da je sve na svom mestu i dalje ne shvataju da je misao čoveka nestrpljivi povetarac koji zasebno tumara stepama života, dok ne naleti na prepreku u vidu nestrpljive sile zvane rutina.

Stojim sad pred vama, možda me i ne vidite, a možda ste se i preterano zagledali. Stojim i ponosno izgovaram, zaklinjem se da nikada neću dozvoliti sebi da me savlada jednostavan način života. Želim da se prepustim, da poletim, da možda i zaigram, a kada završim, da nestanem. Uvenem! U zaboravu da me pamte. Nadam se da se nikada neće setiti.

Ispred džungle ljudi, sa nezdravim facama i šarenim torbicama, stajali smo krajnje obezglavljeni. Nismo znali kojim putem dalje treba krenuti. Mogućnosti je bilo beskonačno, kao što to uvek biva, samo što nijedan nije bio odgovarajući.

„Moramo da ubijemo dan... ’Ajde jednom ti odluči umesto kolektiva“, Pera je naglas izgovorio gledajući kako trole postaju automobili, automobili zemljana prašina a prašina nešto što se isteruje iz stana radi prijemčljivijeg života.

„Šta misliš o tome da svratimo do Maje?“

Pomislio sam da će odlazak kod nje biti jako zanimljiv. Naime, u njenom pogledu video sam ono što sam oduvek tražio. Voleo sam da budem u njenoj blizini. I mi nenormalni volimo, nemojte da se čudite...

„Eto konstruktivnog predloga i od tebe, Štrumfe. Idemo...“

Put je vodio ka petoj gimnaziji. Nekoliko solitera krasili su ovaj ružan kraj. Nisam voleo nikada besnilo koje je prolazilo kroz te ulice. Tašmajdanski park izgubio je sjaj. Srušili su vilu da bi napravili kućicu. Zanimljiva zamisao mi je prošla tada kroz glavu. Mislio sam, jebote, da li je moguće da se sve tako izmenilo? Ali zbog čega mi je to predstavljalo problem? Razmišljajući, došao sam do zaključka da je ta ideja o prolaznosti i promeni u stvari strah od kraja. Osećao sam se staro. Već sam bio u mogućnosti da priđem nekom detetu i da mu kažem „sećam se kada je na ovom mestu bio C market“, na primer. Doticalo me je to, nisam imao ideju zbog čega?! Mada možda sam već i odgovorio na to pitanje...

Da, nisam stigao da kažem da Maja baš i nije privržena meni. Njoj se više dopada Pera. Tako da se u meni stalno vodi borba i uvek se zapitam koji deo mene će pobediti. Onaj koji podrazumeva ortaka ili ribu?

Ta pojava je jako čudesna i nerealna. U samoj knjizi nepisanih pravila drugarstva, prijateljstva, jedna od poslovica glasi da je uvek ortak pre ribe. Recimo da se u muškom društvu poštuje taj kodeks, a onaj koji ga prekrši biće odmah meta verbalnog zlostavljanja, što bi značilo šut kartu iz čopora. Pošto sam verovao, a i dalje verujem da je moje prijateljstvo sa Perom nešto što je donelo i što će doneti dosta zanimljivih avantura, nisam želeo da to stavim na kocku i da prekidam mantru kojom smo išli. Inače ne bih pisao ovo sve...

Posleratna zgrada, sa visokim plafonima i iluzijom prostora krila je u sebi energiju koja se nije viđala. Hodnik je mirisao na lavander, kao da je neko isprskao onaj sprej za toalet. Njena vrata odisala su studentskim životom. Malko izbijena, mogla su da se otvore malo jačim udarom. Živeti u riziku je izgledalo je kao jedina mogućnost...

Otvorila je vrata u roze šorciću. To je bilo ono što sam prvo primetio. Dok sam podizao glavu gore, sve više sam tonuo u njen osmeh dok joj nisam pogledao u oči i prevrnuo se pred njom. Grudi su mi gorele, želeo sam što pre da je dohvatim i da je ne puštam, no morao sam da prekinem zanos i da se ponašam opšte prihvatljivo, ili normalno....

„Da li ste to stvarno vas dvojica?“ Stajala je nasmejano obraćajući se nama, a gledajući u Peru.  „Šta radiš Stevane?“

Ukopao sam se kada sam shvatio da se prvo meni javila. Ko zna, možda sam pomislio da imam šanse kod nje, ali ona je izgleda čuvala najbolje za kraj.

„Pero, ljubavi moja! Dođi da te Maja zagrli...“ raširila je ruke i krenula je ka Peri. On je zbunjeno primio zagrljaj i samo je potapšao po leđima izgovarajući.

„Ako ti tako kažeš...“  nezainteresovano je ušao u stan, dok sam ja već sedeo na fotelji. Poslužila nas je kafom, zapalili smo pljugu. Niko ništa nije izgovarao. Svi su delovali potajno nervozno, Maja zbog Pere, Pera zbog šeme, a ja i zbog Maje i zbog šeme...

Morao sam da prekinem agoniju. „Šta radiš jebote, Majo? Nisam te video godinama!“

„Učim, džabalebaroši! A ne k’o vi, da kradem Bogu dane!“

„Mi ne krademo Bogu, on krade od nas“, Pera se oglasio.

Stefan Megić