Trik je u triku (osamnaesti deo)

Izašao sam iz zgrade trčećim korakom, presekao preko Manježa, preko puta Beograđanke seo u trolu i izašao na poslednjoj stanici. A u troli pakao. Ta reč, u suštini, apsolutno ne odgovara trenutnom osećaju. Ljudi, matori, mladi, dodiruju šipke prljavim rukama dok im se znoj sliva niz vrat kroz ruke i kaplje na sve strane. Prozori su zatvoreni, tako da nema luftiranja, a klima uređaj se nakupio prašine te samo pogoršava kvalitet vazduha i nagoni putnike da neprestano kijaju. Asfalt je menjao svoje agregatno stanje. Semafor kod Kneza Miloša nije mogao da se podnese. Sa desne strane, broj jedanaest je sijao i vraćao svetlost putnicima kojima je samo još to falilo. Dok smo prelazili iz Kralja Milana na Terazije, sa desne strane blještala je bela zgrada, koja je svojom lepotom odisala takvom snagom da sam ostao zabezeknut i zamišljen gledajući je. Razmišljao sam kako bi bilo dobro živeti na takvom mestu, uživati u predratnoj arhitekturi. Renovirali su je. Znači, kada se skupe četiri bogataša i požele da naprave nešto za sebe, onda to liči na nešto. Novac se pretvara u umetnost. Ali kada prave za nas obične smrtnike, dovoljna je kocka sa neravnomerno raspoređenim prozorima. Sa trista ljudi u zgradi, ko može ostati normalan?

Ispred nekadašnjeg parka slobode sada je milicija diktirala tempo. Unutra je sve bilo osvetljeno, da bi ljudi videli šta studenti rade. Zašto da ne, ako kontrolišu studente, misle da neće biti problema. Glupi su, previše. Renovirani park izgubio je onaj smisao koji je nekada imao. Klupa je bilo na svakom ćošku, no komunalna policija naplaćivala je sedenje na travi. Može se sedeti samo na obeleženim mestima, da bi mogli da imaju na uvid sve moguće probleme. K’o da smo mi idioti? Dolazili su sa pričama vi uništavate prirodu ili ostavljate đubre ali, nekako, mi smo više voleli tu prirodu i nikada nismo seli a da nismo imali kesu za otpatke. A kada sednem na klupu, uvek me mrzi da ustanem do kante. Logično, zar ne? Ispod nekadašnjeg parka nalazio se fakultet u najgorem izdanju ikada. Ja stvarno nisam znao, gledajući ga, kako je neko mogao da bude u fazonu pogledajte, napravio sam model fakulteta, i ostali da se slože sa njim. Stvarno se nije znalo šta je bilo ružnije. Ispred su stajale devojke sa ekspres kafama i tankim cigaretama. Čekale su ispite. Tresle su se ponavljajući hemijske reakcije. Nijedan muškarac nije bio u grupici. Osećao sam se kao u raju, poželeo sam da pohađam mesto sa ovolikim procentom žena.

Prva osoba koja mi je bila potrebna je studentkinja molekularne biologije. Dostojanstvenim hodom, prišao sam grupi devojaka i dubokim glasom upitao:

„Devojke, zna li neka od vas Ružu sa molekularne biologije?“

Zatekao sam ih svojom pojavom, trebalo je da prođe par sekundi da bi shvatile u kojoj situaciji su se našle.

„Ne znamo, ali pogledaj unutra.“

Jedna od njih je odgovorila možda pomalo drčno, no ja to nisam shvatio kao napad već kao odbrambeni mehanizam svake devojke.

„Hvala vam“, odgovorio sam i krenuo sam da se penjem uz stepenice kada me je jedna plavuša u grupi zaustavila.

„Znam ja Ružu, mogu da te odvedem do nje, ako želiš, naravno?“

 Krv je odjednom postala gusta. Gledao sam je izgubljeno i dalje ne želeći da joj odgovorim.

„Ako ti nije teško?“

„Meni, zašto bi bilo teško? Ne bih te inače ni pitala da jeste.“

„Koje je tvoje ime?“

„Jelena.“

„Mene zovu Steva.“

„Zanimljivo... Nekako ti se slaže uz izgled“, nasmejano je izgovorila i krenuli smo na sprat.

„Gde ćeš biti kasnije?“

„Što? Da nećeš na kafu da me izvedeš?“ nasmejano je počela da se uvija.

„Zašto da ne, samo moram da pronađem neke ljude, eto za sat vremena nađemo se dole... Je l’ ti odgovara?“

„Videćemo... Svakako dođi dole, možda me i sretneš.“

Nasmejala se i nestala dok sam ja stajao ispred učionice gde je verovatno bila Ruža. Ispred glomaznih vrata stajao sam čekajući neko da prođe da me uputi u mogućnosti, no na kraju sam morao sam da uletim i da primetim samo jednu devojku u malom amfiteatru.

Slatka u licu, pomalo buckasta, sa kvrgavim prstima i punđom sedela je, naravno, čitajući hijeroglife, bar su meni delovali tako. Ne bih stvarno znao šta su predstavljale te crtice i piramide ali, u svakom slučaju, nisam ni pokušavao da ukopčam sve to. Prilazio sam joj sporim koracima da bi primetila da je ona cilj mog koračanja. Naglo je podigla glavu i, dok je analizirala moje pokrete kako sam joj se približavao, sve joj je više bilo neprijatnije. Kada sam stao do nje, odjednom je slatko, buckasto lice pocrvenelo u obraščićima. Došlo mi je da je štipnem za obraz i da ga povučem, ali suzdržao sam se i dubokim glasom shvatio da moram da preuzmem njenu pažnju.

„Izvinjavam se, da li ste vi Ruža?“

Upitao sam je ozbiljnim tonom koji predskazivao nešto što je bilo formalno.

„Da, ja sam“, naglo je ustala. Iskreno, nije ispoljavala ženstvenost, ili je bar ja nisam osećao.

„Sedite, molim vas. Imam ponudu za vas.“

„Hvala, recite.“

„Ja sam predstavnik države. Cilj mi je da sakupim tim od četiri najboljih studenata prirodnih nauka. Ponosno vas obaveštavam da ste vi jedna od njih. Bio bih zadovoljan kada bi ste primili ovaj koverat u kome vam piše sve do detalja. Naime, nama je potrebna vaša pomoć a, zauzvrat, dobićete i vi nešto od nas.“

„A šta ću to dobiti?“

„Punu stipendiju na bilo kom univerzitetu u svetu. Od Kembridža do Lomonosova, šta god vas čini srećnim. Ali, kao što sam rekao, nadam se da ćemo sarađivati.“

„To je mač sa dve oštrice. Čula sam ja za vaša državna obećanja, kako mogu da vam poverujem?“

„Ne možete, ali, za promenu, možete poverovati sebi. Koverat je u vašim rukama, na vama je da odlučite šta vam je činiti. Nadam se da ćemo se videti u skorijoj budućnosti.“

Ustao sam, pozdravio se sa njom i, uz dodatni osmeh, pomešan sa ozbiljnošću, izašao iz prostorije.

Progutala je udicu, doći će sigurno. Ostalo mi je još tri kandidata. Sledeći je studirao fizičku hemiju. Zvao se Gabarit. Spustio sam se iz jednog dela fakulteta, izašao i ušao na drugi ulaz koji je držao mnoštvo ludaka, u pravom smislu te reči. Komunistički realizam koji nagoveštava prosvećeno mrtvilo, unutrašnji bes i skromni minimalizam u ljudskom umu. Kao što izgledaju zgrade, tako izgleda i naš mentalni sklop. Prosto da prostije ne može biti.

Stefan Megić