Trik je u triku (petnaesti deo)

Sutradan smo se našli u tri, naravno na istom mestu.

„Gde bi sada trebalо da idemo?“ nervozno sam izgovorio, i dalje kroz polusan. „Zar nije čovek rekao da ispoštujemo jutro? Sada je četiri, mogli smo još da spavamo.”

„Da, možda bi se to i desilo. Da li ti želiš da ja nervni slom dobijem?! Nisam mogao da se obuzdam prošle noći. Mozak mi je skakao sa scene na scenu, sa situacije na situaciju. Ležao sam licem ka jastuku i pokušavao da ne razmišljam. Nisam oka sklopio. Da sam ostao još malo, verovatno bih se mnogo gadno istripovao.”

„Ti si, dečko, lud”, odgovorio sam, „I, gde idemo, na kraju?”

„Zemun, kod prvomajske okretnice. Dole staje 78-ica. Da krenemo.”

Tempom staračkog hoda, prelazili smo ulicu. Iznervirani vozači trubili su nam, no mi smo istrajali u borbi mačke i miša. Dosađivao sam se u autobusu, toliko da sam morao da zapisujem i opisujem svoju okolinu.

Autobus. Još jedan mučan vid vožnje.

Crveno je. Ljudi kao nešto gledaju. Krenuli smo. Zaboravili su svoja utvrđenja, put ih je odneo.

Stanica. Patetika, još više ljudi. Devojka je prošla pored mene, nešto joj je ispalo. Uzela je.

Putujemo. Brzo je i neudobno. Rupe.

Stanica. I dalje smo poluprazni. Izdržljivo je.

Otkucava ogromni sat. Ljudi užurbano ulaze, a izlaze izgubljeni. Taksisti su poređani, spremni su za lov.

Autobuska, semafor, ubistvo koje je zasnovano na mukama. Istina, kao slogan na bilbordu. Pun mi ih je kurac više. Ja sam neopredeljen. Većina ljudi oko mene nije u tom fazonu. Oni će ispoštovati svoja građanska prava. Ja nisam građanin, odakle mi pravo? Idem tamo negde. Ništa ne propuštam.

Prelazimo reku punim tempom. Ljudi su zabrinuti, srećni nikako. Most se vidi, onaj novi, viseći. Kazino ga sakriva, novac je upleten, znaju oni to. Optima gas, da, k’o da imamo da priuštimo to… Zadovolji se zejtinom, dok ga još uvek ima.

Tunel, kamioni i penzioneri koji stoje dok ja sedim. Uletela je sreća u autobus. Oni su ponizno klimali glavom i srećni su a mi, koji dobijamo sve na kašičicu, postajemo nesvesni sreće koja nas okružuje.

Devojke su krenule u kupovinu. Nervozno razmišljaju u koju će prvo prodavnicu ući. Univerzalni šoping centar, za sve one kojima nije potrebno ništa.

Guraju se oko mene, stalno su u potrazi za boljim mestom. Nikada ga neće pronaći i to ih jako nervira, jer su i oni svesni toga. Evo, i pandur je ušao u autobus, još mi je samo on falio.

Uskoro ćemo morati da siđemo i da se suočimo sa spoljašnjim svetom. Zašto toliko teško deluje?

Prvomajska okretnica. Sa desne strane, muškarac prodaje lubenice, debele žene kupuju krompir i luk, dok kućerak ispušta crni dim.

Silazimo, kraj je.

Ni minut više.

Adios!

U ulici nemačkog romantičara, na velikom platou, sagrađena je kuća koja je svojim spoljašnjim izgledom podsećala na omanji čardak. Kule u viktorijanskom tonu bile su pomešane sa toplim bojama, pravile su štimung koji je bio na granici šunda. Čim smo opazili ovo veliko zdanje, potajno smo znali da je to mesto sastanka sa sudbom. Gromada od čoveka stajala je na ulazu. Očekivao nas je. Pogled mu je govorio „Nisam svestan onoga što vidim“. Polagano smo kretali ka njemu, trudeći se da ne odajemo strah koji smo u malim dozama osećali.

„Došli ste, a­?! A!” urliknuo je. „Krenite sa mnom.”

Vrata su se otvarala karticom. Dok je prinosio komadić plastike senzoru, levom rukom je dobovao po butini, u želji da se smiri. Izgleda da je imao prirodni osećaj za ritam. Takođe je desnom nogom savijao koleno skoro neprimetno, no dovoljno da bi moje oko sve primetilo. Izgleda da je time oponašao doboš ili bas bubanj, nisam siguran. U svakom slučaju, uleteli smo unutra velikom brzinom, nakon što je shvatio na koji način da otvori vrata, koja je svakog dana otvarao. Na ulazu je morao da napomene.

„Izujte se odma’!”

U istom trenutku, obojica smo posegli ka patosu. Dok sam raspertlavao patiku, primetio sam ogromni tepih, sa plavim aplikacijama i crvenim postoljem, koji se protezao od početka do kraja hodnika. Sa desne strane, kao izbačena kocka iz zida, izdvajao se čiviluk koji me je svojom veličinom zaslepeo. Ostavili smo jakne. Prešli smo kroz staklena vrata u drugu prostoriju sa ogromnim lusterom ispod mermernog stola, okruženim kožnim garniturama. Uveo nas je i rekao nam da sednemo. Sa moje desne strane nalazila su se vrata i preko puta njih još jedna. Jedna, koliko sam video, vodila su ka kuhinji i kupatilu, dok su druga vodila ka hodniku koji je spajao spavaće sobe.

Posle petnaest minuta akademskog kašnjenja, lice zaduženo za naša leđa pristupilo jesceni . Kao u filmovima, ogrnut svilenim bademantilom sa zelenkastom aplikacijom, na kojoj je pisalo Emporio, japankama i tompusom u desnoj ruci pored ogromnog prstena na srednjem prstu. Dugačkim noktom na malom prstu pročačkao je uvo, pročistio glasne žice i stao ispred nas. Nekoliko sekundi smo ga gledali začuđeno i onda je Pera ustao u nameri da se pozdravi sa čovekom.

„Opa, došli su Biznismeni! Sedite, raskomotite se. Tarzane, šta, nisi ih poslužio pićem? E majmune!”

„Izvinite, gazda! Će da pijete nešto?”

„Dva viskija”, Pera je odgovorio. Seli smo.

„Tarzane, donesi tri komada...”

„Važi, šefe!”

Nakon par minuta, Tarzan je stigao sa tri čaše viskija i ledom. Poslužio nas je, ispili smo gutljaj. Videlo se u Tozinom pogledu da je bio nestrpljiv, te je Pera osetio potrebu da krene sa predstavljanjem.

„Pre nego što krenem sa detaljima, morao bih nešto da kažem i o sebi. Čisto da biste znali sa kim imate posla.”

„Nastavi.”

Stefan Megić