Trik je u triku (treći deo)

„Zanimljiv ti je ovaj kačket. Hvala“, stavio ga je sebi na glavu. „Nesretniče, uživaš li?“

„Da, u svakoj sekundi. Trebalo je još malo da sačekaš, taman sam planirao da uđem u Mek.“

„Da uđeš u Mek? Imam bolju ideju na pameti...“

„Prosvetli me Pero, molim te, dovoljno mi je više ovog prokletog sunca!“

„Nemoj sunce da proklinješ, care, plakaćeš sledeće zime. Veruj mi, uživaj u pogledu.“  Pripadnice nežnijeg pola prol0061zile su polugole, ostavljajući svoj skriveni osmeh zapisan u vazduhu. Njihova cena je bila veća od Meka, ali u ovom vremenu, gde se sve plaća, neke stvari nisu imale svoje cenu. Sve ostalo si mogao da preuzmeš, na ovaj ili onaj način.

„Pero, brate, dugo se nismo videli.“

„Da, ako ne računaš juče i prekjuče... I svakog dana proteklog života, nemoj da grešiš preda mnom, alergičan sam na dezinformacije.“

„Opušteno, shvatam...“

„Ništa ti ne shvataš, Stevo. Ja sam predodređen za sve. Memorija mi je fotografska, sećam se kada sam te prvi put udario u to njokalo na glavi, koje podseća na nešto što ima svako od nas. Nažalost, prokletstvo ili dar kojim raspolažem, dozvolio mi je da svet shvatim kao jednu prostu jednačinu koja ima više rešenja no, da bih došao do svakog, potrebno mi je nekoliko koraka. Ja te korake vidim, znam ih napamet, i ne ide mi u glavu kako sve oko nas može da bude toliko prosto. Ali jeste i tako je. I onda hodam ulicom i čujem ljude kako pričaju o školovanju, o fakultetu. Brine ih školarina, broj bodova, izmišljena bolonja i markica za prevoz. Nepročitana literatura, nedostupna knjiga, omraženi profesor i bahati asistent. Zbog čega? Zbog znanja? Zbog zvanja? Zbog socijalnog prihvatanja? Čovek bez diplome je postao iznogud, smrtnik koji posle zemaljskog pakla odlazi u još veću agoniju. A ovi sa diplomom, tatini i mamini sinovi, greju dupe u kancelariji pod klimom, čekajući isparenje sopstvenog mozga, do trenutka kada će ući u Mek, doživeti šlog i nestati pod okriljem čovečanstva. Život je škola, sve ostalo su prepreke.

„Ne shvatam, brate, čemu odjednom takvo izlaganje.“

„Želim da dokažem da mogu biti isto uspešan bez fakulteta, kao onaj sa. Hoću da ljudi oko mene shvate da diploma, taj papir, vredi kao i svaki iskorišćeni papir. Završiće u Dunavu...“

„Šta te boli uvo za sva ta sranja! Zajebi ta razmišljanja!“

„Misliš, da prihvatim stvari kakve jesu. Hvala ti na savetu, nadam se da ćeš ga sam prihvatiti, ja sigurno neću. Ovde sam da bih nešto promenio, a ne da bih trpeo ono što su mi drugi nametnuli. Da bi neko završio fakultet, treba da položi sve predmete?“

„Tako je.“

„Da bi položio sve predmete, mora da dobije ocene iz njih, u opsegu od šest do deset, zar ne?“

„U pravu si.“

„Ocena je stvar trenutka. Ako je poker 10% sreća, 70% tehnika, koja podrazumeva moć glume na psiho-fizičkom nivou i 20% blefiranje. Onda je ocena 50% sreća, 30% tehnika, znanje i 20% blef – sigurnost odgovaranja, mogućnost pretvaranja grešaka u poentu. Koja je onda razlika između prosvetnog sistema i kockanja? Ono što ostaje posle ocene, e to je poenta fakulteta.“

„Brate, mi i dalje stojimo ispred prokletog Meka! ’Ajde da se pokrenemo?“

„Gde ćemo?“

„Zvao si me da zablejimo, šta si imao na umu?“ upitao sam ga pokušavajući da vidim bilo šta, jer me je sunce direktno pucalo u očne jabučice.

„Mislio sam da se iskombinujemo u ovako lepom danu. Sunce sija, devojke prolaze, a mi pokušavamo da spustimo sebi pritisak. Svi uživaju...“

„Ja sam uzeo poslednjih petsto dinara. Šta ćemo?“

„Imam ideju. Kreni.“

Nemanjina nikada nije izgledala strmije. Koračao je ispred mene, bio je izgubljen, razmišljao je o nečemu. Fiks ideja, sigurno...

„Zajebi kombinacije, imaš li pare?“

„To sam i mislio. Kombina jednako novac.“

„Ponovo jedna od onih koja će nas ostaviti praznih ruku.“

„Kada se to desilo? Nemoj da lupaš gluposti, već kreni i poveruj mi već jednom. Imam plan!“

„Na šta ciljaš? Odavno te ne pratim...“

„Nisam ni mislio da možeš“, izgovorio je napadnim glasom. „Znam kako ćemo tih petsto dinara da pretvorimo u veliki novac.“

„Kockanje! Ti si lud. Ne dolazi u obzir. Ne finansiram tvoje hirove.“

„Moje hirove! Care, i ti dobijaš! Ovako nemamo ništa, možemo da odemo na burek i jogurt. Zamisli, odradim ovo, bude sve kako treba, završimo, pa onda burek i jogurt.“

„Dobro ’ajde, ali da bude zanimljivije, ako izgubiš mojih petsto, dođeš mi hiljadu. Je l’ može? Da li si sada siguran u plan?“

„Šta, mislio si da ću da padnem na tvoju ucenu? Prihvatam, ionako se to neće desiti, ali čisto da bi prestao da paničiš. Već sam sve isplanirao, na tebi je samo da me gledaš i da uživaš.“

„Ispričaj mi bar deo plana?“

„Idemo u kazino. Samo će ti se javiti.“

Spustili smo se do železničke stanice, prošli kroz jedan zapušteni hodnik, popeli se na treći sprat i ušli u osinje gnezdo.

Stefan Megić