Tužni paprikaš

Obišao sam nekoliko kafana u gradu u kojima su mi neki dobri ljudi iz kuhinje dali po neku kost i ostatke od jela prethodnog dana i zadovoljan se vraćao kući, kada sam ih ugledao, kako sleću na ogradu male terase na drugom spratu naše oronule zgrade.  Oduvek sam voleo golubove. Pokojni je stric imao malo jato visokoletača i ja sam mu kao dečak često pomagao oko njih, i zajedno smo uživali u njihovim dometima u visinama nebeskog plavetnila. Ni slutio nisam šta ih je u onolikom broju dovelo na moju terasu, sve dok nisam ušao u stan i pogledao kroz prozor. Moja ih Ranka naravno nije ni videla ni čula, a oni su s uživanjem kljucali suncokret iz džakčeta koje je ostalo otvoreno na hoklici, a nekoliko njih je načelo i fišeke spremljene za prodaju. Onako besan sam s treskom otvorio balkonska vrata i najurio ih, glasno psujući, a oni su odleteli do obližnje krošnje javora, bez mnogo žurbe i čekali da uđem u stan, pa se vratili ponovo. Naravno, uneo sam u sobu svo moje malo blago i pripretio im prstom, ali mi je bilo i žao, jer sam pomislio, kako je glad muka koja ne bira, i pogađa i njih, kao i ljude.

Posle tog obilnog ručka često su sletali, nekad samo par njih, nekad celo jato, nadajući se  da sam opet zaboravio moje zrnevlje, i ponekad sam im namerno ostavljao šaku- dve, da prezalogaje, ali su se komšije jako ljutile na mene, pa sam to sve ređe radio.

Ovih dana je mojoj Ranki bilo loše, i išli smo lekaru, koji je propisao nove lekove, naravno, još skuplje od prethodnih, i specijani režim ishrane, koji, naravno nismo mogli da priuštimo, pa sam sedeo celo popodne u parku ispred zgrade i smišljao način kako da zaradim još nešto para, ali mi ništa pametno nije padalo na um. A onda sam ih ugledao kako u širokom luku kruže oko krova zgrade i ciljaju na moju terasu. Bilo ih je bar dvadesetak i kada su sleteli, sinula mi je ideja. Otišao sam u podrum zgrade i pronašao staru mrežu za ribolov među odloženim stvarima u trošnom ormanu i odneo je u stan. Cele sam se noći mučio da napravim ovo što sam jutros postavio na nadstrešnicu. Doneo sam koficu zrnevlja i prosuo svuda po terasi, i čekao nekih dva-tri sata od svanuća. I došli su, celo jato. Halapljivo su kljucali i utrkivali se ko će više da pojede, potpuno posvećeni obroku koji sam im poslužio.

Teška srca sam otpustio elastični kanap koji je držao mrežu iznad njih. U metežu koji je nastao nakon toga, nekoliko njih je uspelo da se iskobelja iz zamke i odleti, ali ulov je bio više nego dobar. Konačno će moja, bolešću ophrvana, Ranka, pojesti nešto toplo, na kašiku, a da to nisu špageti od prekjuče iz picerije u komšiluku. Paprikaš od šesnaest golubova potrajaće nam bar tri dana...