U naručju besa (epilog)

Ne vodi  razum čoveka što obnevidelo gleda preda se, već ga noge same guraju… Čini mi se da me boli glava od razmišljanja, ali nijednu konkretnu misao ne mogu uhvatiti. Ulazim u naš stan, osetim miris hrane, čujem Albinonija i gledam u svečano postavljen sto. Sve je nekako  previše mirno i uštogljeno.

Prilazi mi ponosno, sve je sam spremio, priča. Samo za nas dvoje, deca nisu kući. „Čemu taj cirkus!“ – pitam se, al osećam da to nisam ja, tako nepristojna, tako drska.

- Naša ljubav ne postoji, ona je laž. Želim da se razvedem! Ne volim te! - želim da ga povredim, mada ne znam odakle mi te pobude.

 - Mrzim te!!! Mrzim te zbog Ane!

- Dušo, šta to pričaš, pa ti si Ana! – njemu je smešno, vidim.

- Pa jesam li ja jedina Ana na ovom svetu?! – vičem. Bacam tanjire na pod, one od finog češkog porculana, koje koristimo samo jednom godišnje,  povlačim stoljnjak, sa koje leti kristalna vaza puna ruža, ruža koje volim. Njegova ruka naglo zaustavlja moju.

- Dušo, šta ti je? Jesi li dobro? - pokušava da me zagrli, umiri. Odgurnem ga od sebe.

Probudio sam se kasno. Otvoram laptop još dok sam u krevetu. Tako bi mi prijala kafa,  ali mrzi me da ustanem. Zovem suprugu, ne odaziva se. Koji je danas dan? Mora da ima dežurstvo. Od sinoćnih događaja, apsolutno se ničega ne sećam. Otvaram prvo fejs, ali osim mog imena, nema ničega, nijedan post, nijedna objave, nijedna slika… Otvaram njen nalog. Ista situacija. Ništa ne razumem. Pozovem je na mobilni. Nedostupna. Pregledam vesti, dok ustajem da skuvam kafu. Kuća je začuđujuće tiha. Pažnju mi privuče naslov.

"Luda žena pravi haos u gradu", u nastavku sledi:

"Jedna žena, neidentifikovana, (nije želela da da svoje ime i prezime), sinoć je napravila haos u gradu, izazvala  dve saobraćajke, srećom bez žrtava,  polomila par izloga u centru grada, privedena je u policijsku stanicu, uz opiranje nadležnim organima da je privedu! Mole se svi koji znaju nesto o ženi da se jave najbližoj policijskoj stanici ili na broj telefona." Ispod teksta – slika. Slika moje supruge. “Izneverovah”, što bi rekla deca.

Sva moja sreća, te se prethodno obukoh i u jakni pronađoh ključeve od kola, inače bih pošao u pižami i papučama.

– Gde, gde rekoše da je moja Ana?  U glavnoj stanici! – preslišavam sam sebe i kao bez duše istrčavam iz kola, teško dišući, i vidim nekog policajca, na ulazu: - Ona žena od sinoć je moja žena, moja da...- dok sam se objasnio koja žena, naiđe i viši inspektor, koji me uvede u svoju kancelariju  – Hvala, sačekaću. Neću kafu, ne. - čekam, čini mi se satima. Najzad je dovode.

Gleda me, kao da se ne znamo. Ćuti, a zatim govori brzo: – Znaš, juče sam se vozila tramvajem do kuće, kad je neka žena istrčala pred kola... Toliko je bilo bola na njenom licu, koji se pretakao u bes.  Sva njena bol i ogorčenost je prešla na mene, istrčala sam iz kola hitne pomoći i počela da razbijam izloge, grebem kola. I setim se da ta žena može biti samo ona tvoja Ana, koju si bezočno lagao… lagao si i mene, spavajući sa mnom… Zašto Igore, zašto?

- Ja tebe ništa ne razumem! Kakva sad hitna pomoć, kad si rekla da si bila u tramvaju? – Ana koja je sela, načas ustade i šapnu mi nešto na uvo. Nisam je razumeo baš ništa.

- Gde je ta žena? Gde? Ubiću je. – govorim joj. Ana slegnu ramenima, gornja usna joj se podiže u cinični osmeh. U tom času, ulazi inspektor, srećom, pa me nije čuo kad rekoh “ubiću je”. Kazah mu da mi je muka, da moram da izađem na sekund i vraćam se.  

- Ej, Igore! – viknu moja supruga. Okrenuh se – Ako je vidiš, ubij je, ubij… - nešto u njenim očima mi govori da je bolje da ćutim. Zatvaram vrata i čujem inspektora.

– Vi ste doktorka, kako možete tako da pričate?! –  viknuo je. Nisam znao da je čovek već zvao obezbeđenje da me zaustave, vrate.

Međutim, nekako sam im promakao. Krenuo sam na reku.  Osećam neki bes, nadolazi i prožima me u potpunosti. Kako sam došao do Ade, a da nisam nikog udario kolima, nemam pojma. Vrelina izbija iz mene, samo što me ne proguta.

 Koliko je prošlo?

Trčim po kiši, po vetru, bacam kamenčiće. Pošto nema nikoga, svađam se sam sa sobom.

Koliko je prošlo, kaži?

Nekoliko sati, dana ili nekoliko meseci. Pet godina. Rekli su mi da je ostavim, jer ona ne može da ima dece. Instiktivno sam znao koliko sam je povredio, i moje srce je osetilo isti stepen bola kao ona, nisam mogao da izdržim… Vikao sam, dok je po meni padala kiša.  Bol je postojala sve jača, grebla mi je grlo, vukla ka dnu.. Srce mi je udaralo tako jako... Odjednom, osetim nečiju ruku na ramenu. Okrenem se. – Ana! Znao sam da si ti, oprosti mi, oprosti!

- Nisam ja tebi niko više. Ali učiniću ti uslugu. Dođi, uspavaću te. – ona seda na poveći mokar kamen, i ja stavljam glavu u njeno krilo. Tonem u san. Najzad mir. Idem kući. Srećan sam.

Ana i dalje stoji u kineskoj radnji, zamišljena, drži u rukama poklonjene čarape, dok svetlo naglo osvetljava čitavu prodavnicu. Čitav scenario se odigrao u njoj, dok je stajala tako u mraku. Ona briše suze, pomešane sa maskarom. Prodavnica se puni ljudima. “Zbogom, Igore, zbogom…”, govori. Našla se kod staklenih čaša i bokala. Uzima čašu u ruku. Divi se njenoj lepoti. A onda čaša prsne. Ana gleda u svoju krv i ne reaguje. Kinez dotrčava.

– Sta ti ladila, luda zena? Ja tebi kazala, idi!

- Gospođica je sa mnom. – odgovara neki čovek – Ja sam lekar, Nikola. Dođite da Vam previjem ruku. – ona mu dopušta da radi šta hoće. Doktor plaća Kinezu razbijenu čašu i zavoj kojim joj uvija ruku. Izlaze. 

 – Sve je u redu. Ne brinite. Idemo do moje ordinacije, tu je blizu. Nemojte plakati, molim vas! – ali Ana ne oseća svoje suze, one same klize. Kiša i dalje pada. Pas koji je stajao na stanici, sad ide za njima, prati ih.

A na drugom kraju grada, muškarac stoji i gleda kroz prozor. Spremljena večera je na stolu. Očekuje suprugu sa posla. Isto ime kao žena koju je voleo. Kad ugleda svoju ženu, vide u njenim očima da se nešto dogodilo, nešto što je htela da sakrije. Pomisli da bi želeo da se razvedu. Sreća nije sreća koja se bazira na nesreći ljudi koji su te voleli. Ljubazno se smeši dok sipa vino. Koliko li je prošlo? Ponekad mu se čini da je prošao tek jedan dan, a nekad i par godina.  I oseća kako ga prožima neki bes, neka nelagoda prostruji njegovim telom.

- Znaš, izgledaš kao ona Ana što si je ostavio. Da li se sećaš, Igore? – progovara supruga. “Da li se sećaš? Da li se sećaš? – i on kao furija izleće iz stana i trči besciljno ulicama, sve dok ga nije prošao nataloženi bes, u čijem naručju je živeo godinama.

Koliko li je prošlo od tada? Samo dan, ili par nedelja, meseci…godina!

Kristina Janković