U poslednjem trenutku (zver je sve videla)

Prijatno i nemirom ispunjeno iščekivanje. Skrivena u usamljenom kutku ispijala je piće i nestrpljivo pokretala vreme, da što pre iscuri. Da radosno istrči i zauvek... Zatvorila je oči, maštala, sanjala, sećala se. Kao da davni je san, a ne događaj od pre nekoliko dana.

Iza ukusa gorkog pića, slatki ukus. Iza stegnutog pogleda, prasak u širom otvorenim očima. „Uzvišena“ ekstaza koja se razliva po zidovima toaleta, i sudara sa „mirisima“ dugo skupljane želje i prolaznih mirisa drumova. Sanja da sve bilo je drugo, ne mirisi jeftine ustajalosti. Srećna je, željena, voljena i sada zna. Samo čeka, još malo i zauvek . Budi se i ništa. Vreme ne prolazi, ali je radosna maštarija drži. Hrabri sebe, veruje u san, i veruje njemu. Zaboravila je davno bekstvo. On, sada je neko sasvim bolji i neće je ostaviti. Od ove večeri zauvek zajedno, do kraja. Skupiće sve nestale godine, ukrstiće prste i biće zajedno. Najzad, ponovo, zauvek.

Najzad... Izraz ushićenja, sa ekrana sijaju reči. Konačno, ludo , ljubi predmet ljubeći njegovo lice.

„Čekam te. Stigao sam i jedva čekam da te zagrlim. Konačno mi, zauvek...“   

Kao da ne hoda, kao da leti. Na pragu je. Vrata hotelske sobe, taj trenutak, da ih otvori i vrata večnosti su pred njom. Oseća se uzvišeno, kao nikada pre, i iako nije prvi put, a jeste ... Prvi i jedini, i poslednji put je i uskoro mrak će sakriti sve. Nestaće.

Činilo se da nazire. Ćuti uzbuđeno i kriknula bi od radosti kroz mrak... I ... Zvuk neprijatan, i ...

„Iznenađenje." smeh mraka. Glas od kog oseća strah... I odjednom nepokretna, ukočena i misli koje kao munje sevaju. On! A gde je on?

Tup udarac i ... Budi se i oseća vezane ruke, i blato otpalo sa cipela lepi joj se po licu. Ćuti, iščekuje. Strah je, veliki strah. Najveći strah i vidi smrt ili gore, vidi uvod u dugu, sporu smrt. Plače, poniženje koje naslućuje klizi sa suzama. Glas koji ne bi da čuje, nestao je i samo stvara jezu nepostojanjem.

„Nekuda si pošla?“ stakleni glas, ni nalik ljudskom glasu odzvanja, „Rekao sam ti nikuda i nikada. Možeš otići samo, ako mene nema, a ti nemaš hrabrosti da ... Uloviš zver u snu, da uspavaš zver, da bilo šta učiniš. I voliš okove, znam dobro. Voliš ti sve čime sam te zarobio. Samo ponekad pomisliš da smeš da odlutaš, samo mislima a i tada strah te savlada. Znaš da znam sve, vidim sve . Sve su to, samo tvoje uplašene maštarije i ništa više....“

„Šta si mu učinio?“, ponizno je prošaputala.

„Brineš šta se dogodilo?“

„Pitam, oprosti, molim te oprosti. Nemoj ga ... Ako nisi. „

„Zanima te gde je?“

„Molim te, nemoj ga povrediti. Nisam ja važna, samo nemoj njega, preklinjem te.“

„Neću. A možda jesam. A možda, ostao je završni ćin. Razmisliću, zavisi od tebe... Da razmislim šta bi mogla da učiniš, da završni čin bude milostiv....Pun praštanja.“

Hodala je, tumarala. Čvrsta ruka upravljala je njenim koracima. Osećala je neprijatan miris u blizini. Naslućivala je i ...

„Stigli smo.“ Skinuo je sa njene glave kapuljaču. Mrak ispred i tišina. Neka pustoš, daleko od glavnog puta i ljudi nigde, uzalud je da krikne, da zapomaže.

„Tu je.", rukom je pokazivao na porušenu drvenu kuću.

„Ubio si ga?“

Iskeženim osmehom odgovarao je i ćutao. Zgrabio je njenu ruku i grubo ju je uvukao unutra. Muško, golo telo, vezano uz stub...

„Tu je. Kao što vidiš nisam ga ubio. Sada ćeš se skinuti i vodićeš ljubav sa svojim voljenim. Ovde na betonu, u smradu i blatu. Ni reč da nisi rekla. Pištolj je napunjen i ja ću dirigovati. Sada uživajte. Ukoliko ne budem zadovoljan viđenim, ubiću vas oboje. Lagano, da molite za smrt...“

Prigušeni jecaji, i neprijatni mirisi ustajalosti širili su se praznim prostorom. Bilo je hladno, mračno i jutro nije bilo ni blizu.