U potrazi za sobom

U kofer  sam spakovala ogledalo (za svaki slučaj ako se ne prepoznam) i jednu uspomenu, onu da sam živa. Skinula sve ono što me ne čini ženom, odeću, obuću, skratila sam kosu i obrisala šminku, a obukla sopstvenu kožu. Ona mi neće sakriti istinu kad se nađem. 

Znala sam da će putovanje trajati, ali ne i u komse pravcu krećem. Gola se prepustila bosim nogama da me vode.

Zažmurila sam i predala se mašti da hodam po ružinim laticama dok me u stvarnost nije vratio bol u stopalima. Jauknula sam.

- Tako ti i treba! – rekao jeglas.- Ne pati od visine. Zgazićeš me kao što bosim nogama gaziš po trnju.

Spustila sam pogled i ugledala sićušnog crvenog pauka.

- Izvini, nisam te videla.

- To je zato što nosem paraš nebo. Gledaj gde gaziš i koga. Ja ti ništa nisam skrivio.

- Ne znam ni kuda sam krenula.

- Čuo sam ti misli. Tražiš se u polju među ružinim laticama, ali moraš prvo pregazati trnje. Ili se vrati odakle si došla.

- Ne znam ni odakle sam došla, ali mi neće trnje na putu biti Ahilova peta.

Namignuo je i nastavio svojim putem, a ja stegla zube i nastavila svojim.

Naišla sam na livadu i krvavih nogu potrčala od sreće. Nije dugo potrajala. Zeleni tepih pretvorio se u živo blato. Nebo se nije videlo od crnih zidova kojima sam bila okružena. Izgleda da ću sebe naći na svom dnu, izgovorila sam naglas.

- Ovo dno nije tvoje već moje.

Gospodin Krtica je stajao preda mnom i mahao svojim kandžama.

- Ti si nezvani gost u mom domu.Nema ovde mesta za oboje. Idi iskopaj sama sebi rupu.

Nastavio je da viče dok sam rukama i nogama grebala da sa dna izađem na površinu.

Prljavih noktiju i krvavih stopala stigla sam do reke, sprala krv, ali su rane bile duboke i bolne.

Sela sam na obalu i zaplakala. Ovo je kraj puta i nikad se neću naći. Ostaću izgubljena negde daleko od sebe.

Tad je iz vode progovorio glas.

- Nemoj plakati! Suze nikad nisu rešenje problema.

- Ne mogu žedna da pređem preko vode.  Zar ribe govore?

- Da, i kad ćute. Ja sam zlatna ribica. Imaš prava na tri želje. Neka prva bude da te prebacim na drugu obalu, druga da ti izlečim krvava stopala, a treća da se nađeš.

- A mogu li imati jednu želju u  te tri? Samo mi daj snage! Ostalo ću sama.

- Izabrala si jedinu želju u kojoj ti ne mogu pomoći. Ta snaga je u tebi. Moraš je sama naći. Ali ću ti otkriti tajnu. Na drugoj obali je polje ružinih latica. Kad ga pređeš ugledaćeš brdo, na tom brdu živi drvo mudrosti, ono ti može pomoći ako pomogneš prvo sebi.

Ispunila mi je želje. Te reči su bile ta potrebna snaga. Hodala sam preko vode i polja ružinih latica, izlečile su rane na stopalima pa sam potrčala uz brdo.

Bilo je to najveće drvo koje sam ikada videla. Grane su mu dostizale nebo i parale oblake.

- Očekivao sam te. – reklo je drvo.

- Zašto nemaš nijedan plod ni cvet? –upitala sam začuđeno.

- Nije sve u lepoti. Moj plod je mudrost, stablo dugačko kao iskustvo, a grane su mi široke i slobodne kao um.

S jedne grane je pred moje noge pala knjiga.

- Ovo je za tebe, tvoja knjiga postanja. U njoj je kraj tvoje potrage.

Korice su bile debele, ali su mi tanki listovi milovali prste. Ipak, tekst je bio nejasan.

- Drago drvo Mudrosti, ne umem da pročitam šta ovde piše.

- Sama si je napisala, ali si se sakrila iza sopstvenih slova. Nađi se negde između redova. Tu si.

Bio je to dalek put, ali sam se našla u sopstvenoj koži, a koja je mnogo deblja nego što sam mislila.