Foto: 
Devanath

U srce te ljubim

Suze.

Dobro, priznaj da si sama tako htela, Milice moja: da uzmeš – jer misliš da ti pripada, da daš – iako ti duša strada, da letiš – iako znaš da nemaš dovoljno snage, pa i da radosno padaš, kao nema veze, eto, biću velikodušno  žrtva... Seti se, mogla si da dišeš  tamo gde vakuum vlada, sve je bilo stvar tvoje volje, samo tvoje, jer si tada znala da ne postoji ni juče, ni sutra, ni sada, samo jedno veeeeeliko Ništa – okrugle boje!

Znala si, nemoj sada da se zbunjuješ! A to, da skupo košta to što ljubiš bez daha i grliš ludo, bez straha, tako si htela, jer ne umeš drugačije, to je tako, život... Nemoj sada da se praviš  da nisi znala da je sve to iluzija-igračka preskupa.

Krhka je ova naša ljudska pojava kao ljuska oraha i nestvarno nežna kao leptirova krila od praha.

Priznaj, nesrećo, da opasno boli to stradanje od mača istine, posebno kada ti njime vade oči, probadaju srce, čereče dušu, seckaju te na komade, mame te kao magarca šargarepom, zavlače te u zabludu, strah i sumnju, priznaj da i pored toga ti i dalje u ljubav veruješ,  živiš za strast i  praštaš svima koji te vole i koji te ne vole, koje voliš i koje ne voliš! I to, ludo jedna da zbog njega jednog voliš sve, priznaj nesrećo!

E, moj živote! U srce te ljubim! Cokim te u ta osećanja plačna!

Neka! Dato ti je pa stvaraj te svoje mape, izmišljaj, maštaj! To je tvoje blago, za druge slabost i podsmeh za tebe smisao i lepota!

Ženooooooo, takvu te volim! Kakva god da jesi, budi ti, budi ja, do koske!

Komentari

Komentari