U tami disko kluba

Grad je spavao. Nedeljno jutro je bilo tiho. Ustala je ranije nego uobičajeno. Kroz odškrinuta vrata, terase u kuhinji, udisala je proletnje mirise. Skuvala je kafu, a zatim otišla u kupatilo. Topla voda je, dugo, milovala njeno telo. Gledala se gola u ogledalu, vrtela na prstima, zabacivala dugu plavu kosu unazad. Na kraju tiho reče: „Lepa sam.”

Obukla je svoju najdražu haljinu i otišla u kuhinju. Zagrcnu se pri prvom gutljaju kafe.

Možda sam pogrešila što sam ga pozvala , pomisli, on je ipak potpuni neznanac.  Ustade, otvori fioku i iz nje izvadi kutiju bromazepama.

„Nek ide život”, reče glasno i popi jednu tabletu.

Posle sat vremena ču se zvono na vratima. Laganim korakom dođe do vrata i pogleda kroz špijunku. Bojažljivo otvori, i ispred nje se pojavi on. Učini joj se zgodniji, tu pred vratima, nego u tami disko kluba. Nosio je torbu.

„Ćao, tačan si, uđi.”

„Ćao, lepa ti je haljina. Gde mogu da stavim torbu?”

„Može tu u hodnik, neće smetati.”

Spustio je torbu na pod. Torba je bila do pola otvorena. Krajičkom oka je videla  u torbi sekiru i konopac. Izmače se dva koraka.

On posegnu rukom prema torbi i iz nje izvadi kesu u kojoj je bilo vino, velika  čokolada i jedna rumena jabuka.

„Ovo je za tebe”, reče i pruži joj kesu. „Idem posle da sređujem neko dvorište, mahinalno sam uzeo torbu sa alatom iz kola.”

Ona jedva izusti: „Nema veze, neće smetati. Hvala za poklon, nisi trebao. Može kafa?”

„Može, bez šećera.”

Autor Milan Neđić