U zoru (iz taksja)

Na istoku, noć sve više bledi. Zora me ponovo zatiče na ulici, dok se sa posla vraćam kući. Kod Franša me zaustavlja momak. Umoran sam, ali ipak stajem. Možda idemo u istom pravcu.

Momak je malo popio, ali je fin. Ide do Šumica, vozimo se uz pustu Ustaničku.

-Radite samo noću? - pita.

-Aha... - promrmljam.

-Mora da je naporno. Ali, lepo je ovako, kad su ulice prazne, kad nema saobraćaja... A pogotovo kad nema ljudi. - kaže on.

-Jeste. - kažem pospano.

-U ovako mirno praskozorje čovek pomisli kako ništa ne može da krene naopako. A onda se probude ljudi... – kaže – Samo, na svom početku, svet je bio savršen. Čim su se ljudi razmileli po njemu, počela su sranja... Evo, već prva žena je napravila nepopravljivu štetu. A u prvoj generaciji ljudskog roda, desilo se bratubistvo, zbog zavisti... Banalno... Bilo je jasno već tada da će sve propasti... Pročitao sam da je od postanka, svetom prošlo oko sto milijardi ljudi. Sto milijardi. A, samo su retki pokušali da ga učine boljim, ostali su, da izvinete, uglavnom zaseravali. Ja sam vernik... Ali, nije mi jasno kako Tvorac nije video šta je napravio. Trebalo je da se zaustavi na petom danu svog posla i od tada, pa do kraja vremena, da uživa u pogledu. Jer, ono što je do tada stvorio, bilo je savršeno. Ja bih to tako. Majke mi. Ali, kažu, On zna šta radi...

Iznad Istočne kapije pomaljaju se prvi zraci sunca.