Ukrštene reči

Običan decembarski dan. Generalno: umor, teško disanje, bezvoljnost...i još kada znate da je petak i da čekate gradski autobus pre podne, nije loše! Marija je uzdahnula pre nego što je ušla u autobus. Sada kreće borba za mesto, za vazduh, za smirenost radi preživljavanja. Baš je život jedna neponovljiva avantura! Pomisli ona sarkastično, ali, u stvari i jeste, samo treba obratiti pažnju na sve raznovrsnosti njegove pojavnosti... Poče da razmišlja o cvetu na sred puta, o izlečenju otpisanih, o raznim čudima koje je sama doživela... U trenu je prekinula svoje putovanje u sebe jer joj je pažnju privukla najobičnija scena: dva muškarca koji su sedela „naopako“ i treći naspram njih u nekom neobaveznom razgovoru.

Da nije bilo tog teskobnog osećaja u njenom stomaku ne bi marila za njih, ali, neka velika nelagodnost ju je gušila u vezi sa njima.

Ova dvojica su u najmanjem smislu bili čudni. Jedan je bio mlađi, sin, drugi stariji, naravno, shvatila je, otac. Čudnih pogleda i izraza lica, čudne mirnoće koja je se može porediti sa mirnoćom vulkana. U čemu je problem Marija? Prestani da se opterećuješ glupim pretpostavkama ko je kakav i šta je to „iza“ nečijeg pogleda, izraza lica, položaja tela i drugih sitnica na koje niko osim nje ne obraća pažnju, umirivala je sebe, jer je ta mučnina već bila nepodnošljiva. Ovaj treći, umotan u razne „krpe“, spreman za pijačni dan, u stilu „da nešto proda“, veselo se odazvao pitanju onog mlađeg.

„Volite ukrštene reči?“

„O, da!“odgovori mahnuvši nekim časopisom sa ukrštenim rečima,“Volim i sve ih rešavam!“

„I ja!“reče mladić,“Samo ne mogu sve sam da rešim, ali uz pomoć oca i sestre, da, rešimo sve!“

Sada se razgranao dijalog gde svako hvali svoga konja.

Mladić je sve vreme imao ukočeni osmeh i staklasti pogled nekoga ko nosi masku.

I tu poče nadmetanje. Ko kako rešava, šta voli da rešava, da li pije kafu kada rešava, u koje doba najviše voli, koju vrstu ukrštenih reči voli, koje ne voli...Da bi se prešlo na neke druge teme iz života jednog i drugog. Ljudi su se smenjivali, ulazili, izlazili, verovatno ne mareći za dvojicu ljudi, ali, Marijino celo telo se pretvorilo u jedno veliko uvo. Sve je primećivala i sve joj je više bila muka. Osećala je sadističku potrebu mladića da situaciju dovede do granice pucanja nerava, ali se ovaj drugi nije predavao. Svi bi drugi odustali od glupog nadmetanja iza kojeg se krila igra vuka i ovce, ali ne i ovaj naivni čovek, koga je izgleda neko najzad slušao i uvažavao njegovo mišljenje, bar je on tako mislio.

I taman dok se spremao da izađe na određenoj stanici, lepo se pozdravivši sa ocem i sinom, starac se zatetura. U deliću sekunde mladić je nožem izbo nesrećnog čoveka u stomak. Šiknu krv po ukrštenim rečima mešajući se sa kricima putnika, nevericom oca. Mariji se pred očima otvori zaleđena slika ovog nemilog događaja: ludilo mladića, očaj oca, iskolačene oči žrtve i potvrda njenog lošeg osećaja.

Slika se odledila tihim, ali jasnim rečima mladića:“Ti ćeš bolje da rešavaš ukrštene reči od mene, sestre i oca! Lažovu jedan! Evo ti, rešavaj ih sada pedofilčino, smradu jedan! Nećeš ti mene više dirati! Pustite me! Tata, tata, spasi me!“

Autor Jadranka Bežanović Sovilj