Ukucavanje eksera u neispisane Strane

Judžin čita, ko zna koji put, koju knjigu po redu, cepa svaku pročitanu stranu jer zna da je sa druge ono što ne želi da čita, a ipak čita svaku drugu jer prvu ne čita... Sve zna napamet, i nastavlja da cepa, list po list, ne ispuštajući knjigu i ne odstupajući od dobro poznatog stanja neprepoznavanja i nedoživljavanja sebe i svega oko sebe, na način koji bi bio fundament za dalje trajanje i življenje u potpunosti pomenitog. Iste reči, misli, ideje, ali njemu sve izgleda kao „beskonačno puta“ izrečeno, uvek novo a prežvakano, uvek bolje nego što je bilo a gore od onoga što bi moglo biti. Na dnu svake stranice su nekakvi simboli koji su juče značili jedno, a pre nekog vremena, nešto što više nije prihvatljivo njegovoj svesti, osim kao orjentir za pucanj u prazninu u kojoj bi se nešto moralo pojaviti, ili koju valja ispuniti nečim. Dalje, ostale stranice knjige/a postaju prazne i on prestaje da ih cepa, ne uspevajući da bilo kojim od gomile istrgnutih i zgužvanih listova razbije staklo kroz koje ima prazan i ojađen pogled na „Svet“, pa bi ga tako, to stanje ekstatično-nihilističkog htenja kao generator svekolike ljubavi, uvek nagnalo na ispunjavanje usudno-fiktivne, apstraktno-imaginarne ili zadate praznine, da bi ga kroz škrabanje, mazanje i lepljenje po zidovima i prozorima prostorije, a najposle i lobanje, asimilovalo, sa pogonom za svoje delovanje uopšte...

Judžin zapravo nije više mogao čitati knjige. Više ih je držao za ukras ili ispunjavanje svoje sobe u kojoj je, osim gomile njih, imao samo krevet, rešo, konzerve sardina i boja, i gitaru sa šest E6 žica preštimavajući ih po potrebi za inspiracijom koja beži dok se juri. Pa i kad bi došla, bivao bi fokusiran na nekakvu ženu imputiranu kroz jedini neobojeni prozor sobe ili lobanje...Tada bi škrabao note i reči po ispunjenim zidovima i stranicama knjiga u kojima je video prazninu onoga tu, postojećeg za ostale...

Problem sa čitanjem knjiga je bio u tome što je svaka bila od pola prazna, a mnoge i potpuno, dok su ih drugi čitali bez problema. I u bibliotekama su mu knjige uglavnom bivale praznih strana. Oslikana platna po zidovima više nije mogao da gleda jer su bila samo viseće, pocepane krpe što prekrivaju zidove o koje je više puta pokušao da razbije svoju „Lobanju Sveta“, da bi se, ne uspevši u tome, umirio i sabrao meditirajući ili odsutno vodeći ljubav sa ženama koje bi bivale spokojne dok štuju svoju omiljenu mantru: “Kada nekoga žele da unište, bogovi ga prvo učine ludim“...Pronalazio se u tome, no uništen, to je upravo ono što nije bio!

“Oslikana platna i duše“, mislio je Judžin... Oslikana planeta sa antipodnim stremljenjem i paradigmom kojekakvih duša koje vise kao pocepane krpe, dok ih zemaljski vetrovi i dubina njenih jama, upijaju brže nego što stignu da se zaista i sa razlogom nasmeju, da se iskeze na svoje postojanje i nepostojanje, uprkos mašineriji za njihovo sakaćenje, i onu vrstu ludila koja ne prija individui ali se savršeno uklapa u postojeću konstrukciju od kostiju i mesa, može li ga ona, ova divna Planeta koja se ne oseća kroz religije, koja se ne spoznaje kroz nauku, Planeta koje se, kao sastavni deo, samodoživljava, prihvatiti u njegovoj želji i htenju da je učini lepšom koliko može, koliko ne pripada ovakvom svetskom poretku, masi onih koji njom vladaju i koriste je zarad uništenja svega vrednog što je Čovek ikada napravio, samočerečeći se...

Jednog jutra, na nekoj livadi, osvanuli su pobodeni krstovi, a „bližnji“ kojeg su probudili udarci čekića, frenetično se strmoglavio u livadu i našavši se pored Judžina, zapitao ga je o čemu se radi.

– Kujem vašu budućnost- reče Judžin.

– Hahaha, kakvu budućnost, pa ovaj zasad ti ne može uroditi plodom- odgovorio je „bližnji“ sa namerom da hitno učini nešto po pitanju „hospitalizacije“ ukucavaOca eksera...

– Ono što se vertikalno primi, to je tvoj bog! Ono što se primi horizontalno, to je svačiji! A vi ćete ubirati plodve mog rada. Vertikalno su plodovi vašeg bivstvovanja! Horizontalno, gubljenje sebe i robovanje tuđem, svačijem, ničijem i ničemu do sebi samima! Odaberite sami svoj krst! A kada o svemu svima ispričaš, svejedno je koji će krst biti moj, pa eto, požuri „bližnji“ čoveče da ne bih morao samog sebe pribijati na krst! I kada budete pričali i pisali o svemu ovom, po neispisanim stranicama, nemojte me upotrebiti kao simbol vaših praznih života, jer praznina se ispunjava stvaranjem i žrtvom a ne pribijanjem na krst! Ukucavajući eksere u ove krstove, želeo sam da vas prikujem za ljubav, da ne bi sami sebe razapinjali na krstove sopstvene patnje, bede i nesreće...No, sve ćete pogrešno shvatiti u svojoj želji za moći, tako da ona najveća čovečanska paradigma moći, neće imati plodnosti da nikne...

To je poslednje što je rekao Judžin, pre no su ga našli raspetog i raskomdanog, kao i sebe same, raspete za vijek i vjekova...N-E-M-A...

Igor Rajović