Uličar

Ispred noćnog kluba sedelo je mračno društvo. Kada im je prišao i mahnuo rutavim repom, samo su ga šutnuli i nastavili da ćute. Odmakao se na pristojno odstojanje i seo, isparavao je karakterističnim smradom mokrog krzna, znao je da ga buve jedu, ali nije imao snage da podigne šapu i počeše se. Bara u koju je seo bila je hladna, ni za pomeranje iz nje nije uspeo da izvuče minimum volje i energije. Čekao je.
Društvo iz mraka je ušlo, trenutak otvaranja vrata i njihovog ulaženja bio mu je dovoljan da oseti miris citrusa, jak, cepajući, njegov trag. Poskočio je i provukao se nečujno kroz gužvu nogu do tople, mračne utrobe salonskog kluba. Nije se osvrtao, zavlačio se pod stolove i izbegavao dodir sa cipelama i kolenima vlasnika. Dok je dopuzao do malog podijuma, njegov lični smrad utopio se u smrad duvanskog dima, postao je nevidljiv.
Na visokoj stolici sedela je princeza uzdaha, kraljica noći i gospodarica njegovog srca. Umornim, prozuklim glasom pevušila je setno, ritam je pratila dugim prstima i ženstvenim kukovima. Kosa joj se spuštala preko očiju i retko ju je sklanjala sa čela da otkrije anđeosko bledo lice. Pesmom je cedila bol iz sebe, na kraju nije u njoj ostalo ničeg više do dubine koja je nemo zagospodarila svim dušama u malom, ali krcatom klubu.
On je pažljivo sačekao kraj, sasvim tiho i neopaženo prišao je bliže bini i legao uz maleno stopalo svoje jedine. Nije je ni pogledao, poznavao je svaki njen udah, svaku kap znoja tumačio je rečenicama.
Sišla je elegantno njišući kukovima i prišla šanku. Otpratili su je čežnjvi pogledi, oči pune strahopoštovanja i želje. Samo ju je on sledio uspravno, uz nogu, bez podizanja pogleda, jer je svaki preostali delić energije usmerio baš na njih, gladne i odvratne zveri.
Neko je povuče za ruku, neko joj uputi neprimereni komentar, neko je odvuče u stranu i posadi na praznu stolicu pored sebe, zagrađujući joj odstupnicu svojim pijanim telom. Taj neko je privuče sebi slepim očima tražeći njene usne, a grubim rukama hvatajući njena svilena ramena. I pre nego što joj se oteo mali krik, on je reagovao kao i svaki put, zario je zube u debelu butinu nasilnika, pokidao komad pantalona, skočio mu na ramena i preteći zarežao. Nije razumeo trabunjanje iz usta onog koji mu je taknuo jedinu, nije ni slušao, postavio se i branio, to mu je, na kraju krajeva, bila jedina dužnost i zadovoljstvo.
Nasmejala se, kako je voleo taj smeh, povukla ga za krzno na vratu i izvukla se iz klopke. Onda se uspravila, popravila haljinu ne osvrćući se prema pijanom nasilniku koji je cvileo u ćošku.
- Opet na vreme, bitango stara. Hajde, mora da si gladan, jer ja umirem. - dohvatila je tašnu i bundu i išetala na čist noćni vazduh. Prošetali su do stana, sačekao je da otključa i ušao pre nje. Pobacala je stvari po sobi, skinula se, otvorila frižider i poređala hranu po stolu i po podu. Jeli su i ćutali. Svanulo je. Protegla se i zevnula. Oteturala se do vrata i otvorila ih.
- Do sutra, stara bitango. Idi i ti malo odmori. - pomazila ga je po prljavoj dlaci i poljubila u njušku. Zažmurio je i urezao i ovaj poljubac u srce.
Dok je silazio niz stepanice osluškivao je njeno mirno disanje i bio je srećan.