Umrlica

Pokušaj da sebi objasni kako je besmisleno razmišljati o nečemu što je neizbežno svodio se na isto, prisustvo misli koje su ga paralisale i njegova razmišljanja usmeravale u onom pravcu u kojem on nije želeo da ona idu. Kako su godine prolazile, kako je postajao stariji, uviđao je da je sve manje u situaciji da kontroliše svoje misli, sve manje je bilo tema koje bi potpuno zaokupile njegovu pažnju. Uvek bi se negde, u nekom organu, nekoj ćeliji, neuronu ili tkivu zadržala bljutava, svetlucava lokvica straha koja bi iznenada, naoko i bez ikakvog povoda, počela da se širi, razlivajući se kroz vene i parališući celo telo, a da pravi razlog te paralize nije postojao u nekom fizičkom obliku, pa čak ni u sadašnjem vremenu. Njegovi koreni nalazili su se daleko, daleko u prošlosti i vremenom su se granali, zadebljavali stvarajući pravi pravcati sistem straha koji je vladao njegovim pokretima i postupcima, njegovim mislima i željama. Znao je, njegovo telo je bilo opsednuto strahom. I ma koliko on bio svestan i stideo se ove činjenice, bilo mu je nemoguće da se izbori i nadvlada ga.

Izbegavao je sahrane. Čak i samo groblje izazivalo je u njemu nemir koji je jedva uspevao da uguši. Zapravo, baveći se više sopstvenom psihom činilo mu se da polako počinje da shvata da je svaki od tih strahova u stvari strah od samoga sebe, strah od sopstvene nemoći, od nesnalaženja u svetu koji ga okružuje, od neshvatanja i neprihvatanja okoline, od neusklađenosti svojih želja koje nisu bile preterane sa mogućnostima koje nisu bile male, ali je njihovo ostvarivanje u njegovoj svesti, a i u takozvanom realnom životu, često izgledalo besmisleno.

Gledao je hladne obrazine bivših lica iza kojih više nije bilo ničega do tamne nemerljive praznine ispunjene ćutanjem koje više nikada nigde nikakav zvuk neće moći da zatalasa i uznemiri. A reči kao što su nikada, nigde, nikakav... još od detinjstva su u njemu izazivale uznemirenost koju mogu da stvore samo nedokučivi pojmovi, oznake čije je shvatanje i razumevanje uslovljeno maštom onoga koji razmišlja, a on, bar u mašti, nikada nije oskudevao. Dodirivao je hladna čela i beživotne ruke mrtvaca i baš ta hladnoća bila je ono što užasava. Da nije nje negde u podsvesti još uvek bi se mogla održati misao da se nešto može desiti, da može doći do neke promene, da život možda nekako opet može da se vratiti u to smireno, požutelo truplo. Međutim, ta hladnoća nije više ulivala nikakvu nadu. Zapravo, baš ta hladnoća i jeste bila smrt u svom punom i pravom značenju. Sve što je dolazilo posle toga, muzika, cveće, plač, grozno i nezasito razjapljena raka i dobovanje tek iskopane zemlje po akustičnoj površini sanduka u ritmu izazvanom sudarom zemlje i imitacije drveta, bilo je samo polagano udaljavanje sanduka zajedno sa sadržinom svoje unutrašnjosti, kao da ga neka natprirodna sila gura sve dublje, ka središtu Zemljine kugle, u Pakao.

Sve je to imao na umu dok je posmatrao poznato lice i na smrtovnici koja beše prikucana na stablo debelog bagrema čija se požutela krošnja beše nadvila nad oljuštenom zelenom ljušturom kioska u kojem je obično kupovao cigarete. Bilo je to jedno od onih iznenađenja u koja se odmah, a i dosta kasnije, jednostavno ne može poverovati. Saznanje koje se primi, ali kao kroz neku neprozirnu  izmaglicu, koja je zapravo odbijanje činjenica, potreba da se istina ne primi onakvom kakva je, da se izbegne, a opet negde u podsvesti jasno izražena misao da je baš tako i da se s tim treba pomiriti. Gledao je lice čoveka koji mu je bio prijatelj, jedan od retkih za koga je to mogao da kaže, lice koje je poznavao gotovo kao svoje, čiju je svaku poru, svaku sitnu boru, mladež i bubuljicu znao. U životu postoje okolnosti koje čoveka, i protiv njegove volje, vežu za neke druge ljude, životinje ili predemete....ali nikako nije sebi mogao da objasni zašto ga je baš ta smrt toliko obuzela u vremenima kada je smrt postala masovna,  čak i poželjna pojava kojoj su pojedinci sve češće i sve masovnije pribegavali.

Ivan Rajović