Uredba

Marija Popović, crnooka, dugonoga mršavica, uskog lica i bistrog pogleda, novinarsku karijeru započela je u omladinskom radiju „Zvrk“ i pre nego što je upisala  žurnalistiku. Diplomirala je u roku i potom promenila više redakcija. Sad je glavna zvezda medijskog giganta RTV O11; uređuje i vodi emisiju „Taster“, koja govori o lopovluku i korupciji u vrhovima vlasti. Ako zanemarimo rijaliti programe, njena emisija već nekoliko godina ima najveći šer u emiratu. Pa ipak, njeni roditelji, oboje lekari od ugleda i karijere, ne mogu da prežale što njihova mezimica nije pošla njihovim stopama – medicinskim. „Ziheraškim“ – govorila je Marija – stopama kojim se stiže u taj lagodni svet bez nade i izazova, gde je najveće dostignuće merkanje prilike za uzoran brak.

Njena ljubav bio je Roberto. Što je takođe frustriralo njene reditelje.

Crnomanjast, suv kao grana, trapađoz koji se saplitao i o sopstvene noge. Tako bismo u najkraćim crtama opisali Branislava Rodića, kome su, kao odličnom đaku, mangupi iz starijih razreda prišili nadimak Roberto, aludirajući na onog latinoameričkog genija Roberta Salinasa Prajsa koji je kreativno tumačeći Homerove epove otkrio kako se legendarna Troja, srce antičkog sveta, nalazi u sred hercegovačkog krša, u Gabeli. On se bunio kako njegova bujna mašta uveliko nadilazi dostignuća ovog meksičkog piskarala, ali pošto prigovor nije uvažen, nadimak je ostao, i on se saživeo sa njim kao da mu je kršteno ime. A mnogo kasnije, kao briljanti student književnosti, hvalisao se kako je taj nadimak zaradio pošto ga je još kao brucoša neko od profesora uporedio sa njegovim idolom, latinoameričkim piscem Robertom Bolanjom. 

Taj ovdašnji Bolanjo danas je prozni pisac koga urednici izdavačkih kuća zaobalaze u širokom luku, sa podozrenjem gledajući na njegov talenat, tvrdeći kako je njegova proza defile svakojakih zaumnosti bez glave i repa, i, kao takva, u totalnoj koliziji sa prefinjenim ukusom današnjih čitalaca. Tako su mislili svi, izuzev jednog. Njegovog druga sa fakulteta, Radeta Mišića, zvaćemo ga Glavucko, pošto ga je tako oslovljavao i Roberto.

Glavucko mu je bio nešto poput menadžera. Iliti književnog makroa – kako je govorila Marija. Ona je to arčenje Robertovog talenta okarakteriše kao podvođenje, premda je za svoje spisateljske podvige bio nagrađivan pozamašnim honorarima. I on je bio zadovoljan (mada ne i srećan takvim stanjem stvari) i knjige estradnih diva mamile su prolaznike, namigujući im iz knjižarskih izloga. Tako je Robertu pošlo za rukom da ujedno bude i najneshvaćeniji i najčitaniji pisac na našem govornom području.

* * *

Tog popodneva, Marija je čekala glavnog urednika da se vrati sa jednog važnog sastanka u gradu, trebalo je da mu prenese neke poverljive informacije koje se tiču njihovih oglašivača, kada je pod oznakom „hitno” pristigla vest o novoj Vladinoj uredbi.

Zbog sve učestalijih prirodnih i društvenih nepogoda, kao što su ekstremne klimatske promene, teroristički napadi, poplave i zemljotresi, epidemije širokih razmera, itd. Vlada je primorana da preduzme energične mere radi zaštite kulturnih dobara. Stoga, nalaže se svim knjižarama i ustanovama kulture, da u najkraćem mogućem roku nabave sefove od najtvrđeg čelika, u kojima će biti pohranjeni odabrani primerci knjiga naročite vrednosti, o čemu će u skladu sa Pravilnikom o kriterijumima za odabir istih (koji je sastavni deo ove Uredbe), odlučivati pretpostavljeni u knjižarama, bibliotekama, i drugim ustanovama kulture, što povlači i njihovu materijalnu, moralnu i svaku drugu, pa i krivičnu odgovornost. Vlada će budžetskim sredstvima otkupiti hiljadu čeličnih sefova, o čemu će blagovremeno biti raspisan tender; a sefovi će, potom, biti isporučene prema listi prioriteta, o čemu će odlučivati ministarstvo kulture sa nadležnim ministrom na čelu. Knjižare koje su u privatnom vlasništvu biće dužne da u roku od dvanaest meseci otkupe sefove po najpovoljnim uslovima, tj. na beskamatni kredit, za šta će se postarati novoformirana Nacionalna razvojna banka...

Tako je doslovce stajalo u agencijskoj vesti koju je Marija pročitala naglas i podigla na noge čitavu redakciju.

– Vidite šta su se barabe dosetile! Treba biti kompletan idiot, pa progutati ovako nešto...

Nakon kratkog sastanka sa „glavom kuće“ Nićiforom Hadžinićiforovićem, požurila je da o tom „biseru nad biserima“, budući da pripada sferi njegovog interesovanja, iz prve ruke obavesti Roberta, pre nego što to bude razglašeno preko svih medija.

Idući ka parkingu, pitala se ko li je glavni vinovnik te svinjarije sa sefovima?

Desetak minuta kasnije, čekajući kod Pravnog da se na semaforu upali zeleno, u mislima se vratila dve sedmice unazad i slatko se smejala u kakvom društvu je bila zatekla svog dragog.

Tog dana, ulazeći u zgradu, pomislila je kako bi bilo lepo kada bi je Roberto iznenadio sa malo brzinskog seksa. Posle napornog dana u redakciji baš bi joj prijalo takvo opuštanje. A on je, pritisnut rokovima, užurbano radio na rukopisu od ranog jutra. Trebalo je da ga preda izdavaču za 10 dana. Ali nije mu se dalo da završi ni pola od onog što je planirao za taj dan, zakucala mu je na vrata Simonida Kurjak, nekadašnja filmska i te-ve zvezda.

Njeni memoari pod naslovom „Zvezdana prašina“, koje je ona samo potpisala, a čiji je autor zapravo bio Roberto – postao je bestseler. Međutim, nije došla da mu se zahvali.

– Zašto si mi to uradio, skote?! – urlala je ušavši u stan i pokušavala da kišobranom potkači Roberta, koji se sklanjalo, štiteći se rukama.

– Jesam li ti rekla da Šumadinca ne pominješ?!...

Jurila ga je preko sobe i u jednom od pokušaja da ga udari – izgubi ravnotežu i prostre se po patosu koliko je duga. Da stvar bude gora, glavom je dobro zveknula o parket.

Kada je Marija stigla kući, imala je šta da vidi. Simonida poleđuške ispružena na kauču, lica zabrađenog da prikrije modrice, a Roberto nad njom uzvitlao rukama kao da rasteruje nečiste sile.

Marija ih je gledala otvorenih usta.

– Hoće li mi neko objasniti šta se ovde dešava?

Brže-bolje, Roberto joj je u najkraćim crtama objasnio kako je došlo do nesporazuma. 

Stvar se desila na snimanju čuvenog domaćeg filma pre tridesetak godina. Simonida, kao glumica početnica, trebalo je da odglumi „vruću scenu“ sa Šumadincem, tada najpopularnijim domaćim glumcem, ali je ovaj, ponesen lepotom mlade koleginice želeo još, i van filmskog platna. Dušo draga, najvažnije je poverenje. Ako između nas kao partnera u ovom filmu, ne bukne strast tokom snimanja, kako će publika da nam veruje? Simonida je stisnula zube i prepustila se iskusnijem kolegi „u ime filmske umetnosti”.

Kada je objavljeno Simonidino autobiografsko delo „Zvezdana prašina“, ta epizoda je pod oznakom „ekskluzivno“ osvanula u svim tračerskim listovima. Tako je, sa izvesnim zakašnjenjem, Simonida saznala kako joj je Roberto podvalio, doduše nevoljno, na nagovor urednika, koji je tvrdio da samo takve pikanterije mogu da prodaju knjigu.

Bardovu suprugu, takođe glumicu, to nekadašnje bračno neverstvo za koje je saznala iz novina dodatno je razjarilo. Pronašla je Simonidu dok je ova sedela s prijateljicom u bašti hotela Moskva, i bez objašnjenja nasrnula na nju, počupala je za kosu i onda udarala tašnom, sve dok ovoj nije šiknula krv iz nosa.

– Vas dvoje stvarno niste normalni! – umešala se Marija – Upropastili ste život čoveku sa onakvom karijerom i besprekornom reputacijom. Koga je briga šta glumci rade iza kamere. Na kraju krajeva, i ja bih se pre dala nekome iz branše ko ima petlju da kresne početnicu za njeno dobro, nego nekom birokrati od koga mi kao zavisi karijera. Bogme, da ste meni to uradili, neko bi mi od vas dvoje glavom platio! 

Na to se Simonida i Roberto pogledaše. 

– Ma šalim se. Šta ste se prepali? A i nije vam ta pričica baš naročito originalna. Nešto slično sam pročitala kod Harolda Robinsa još kao tinejdžerka.

I na tu Marijinu opasku Simonida i Roberto ostadoše nemi. Nemajući kud, ponudila ih je kafom i pozvala da se pomire.

– Ako ste pametni, pružite ruku jedno drugom. A ako niste, možete slobodno i da se poubijate. Samo kažite čime da vas naoružam: zarđalim escajgom ili bejzbol palicama?

Na to se trgoše i Simonida i Roberto. 

– Brojim do tri. Jedan, dva...

Uspravio se najpre Roberto, a onda se pridigla i Simonida, doduše uz Marijinu pomoć, pošto joj se još uvek vrtelo u glavi od udarca u parket. Potom su jedno drugom stidljivo pružili ruku kao da nekom neznancu izjavljuju sučešće.

Danas, na svu sreću, nije bilo nezvanih gostiju.

Ušavši u njihov stan u Hektorovićevoj, na Zvezdari, Marija je bukvalno sa vrata skočila Robertu u zagrljaj i, pošto ga je odvukla u dnevnu sobu i oborila na pod, ispričala mu novosti.

– Pa to je, dušo, super! – smejao se Roberto – Boli te briga ko će tu da se okoristi, šta ti imaš s tim? I onako nema ni ministra ni mogula kome se već nisi zamerila.

– Šta je tu super, života ti? – pogleda ga ona začuđeno.

– Kako šta? Sve! Sve je super, dušo! Zamisli samo taj cirkus, kad sisate prodavačice krenu da odvajaju knjige, pa kad se otkrije s kakvom treš literaturom su napunile sefove.

– Ako su sisate, ne znači i da su glupave! Vi pisci stvarno ne znate ništa o ženama!

– Ma videćeš kakva će to sprdačina da bude, imam ja nos za te stvari. A, kad malo bolje razmislim, eto meni teme za novi roman!

– Jesi li nešto pio danas, ili stvarno misliš da pišeš roman o guzatim prodavačicama?... Nemoj da se kliberiš, ozbiljno te pitam?

– Mislim, naravno. Ali na aferu sa tim sefovima, a ne na prodavačice. I nisam ja rekao da su guzate...

– Guzate ili sisate, to ne menja stvar. Još jednom te pitam!

– Ljubavi, zar ti se ne čini da tu lakrdiju treba iskoristiti na pametan način?

Roberto krenu da joj otkopčava bluzu, ali ona ga uhvati za ruku. Pa uzdahnu.

– A ti baš znaš koji je to način?

– Recimo da znam!

– E, ovako ćemo onda. Ti radi svoje, a ja ću svoje! Pošteno?

– Pošteno!

– Vraga je pošteno, ali nek ti bude. Danas sam nešto dobre volje.  – Marija zakoluta očima, pa mu šapnu: – A sad zažmuri.

I on ju je poslušao.

Iz romana „Nojeva barka“