Ušće (odlomak iz romana "Lavina sa Prokletija")

Bogdan je sa uživanjem slušao kako se mlađi vodnik muči temom koju je sam odabrao. Uživao je u odgovorima svojih drugova, ali je ipak rešio da pobegne sa časa. Lagano je skliznuo sa političke nastave u ulicu “Gospodara Vučića”, gde ga je, naslonjena na školsku ogradu, predugo čekala Lela.

-Pa gde si ti? - nije mogla da sakrije osmeh kada su im se pogledi sreli, pa je Bogdan  ljubio njen  osmeh,  koji mu se otimao, bežao, pa mu se opet vraćao, jer samo zbog njega postoji.

-Vodim te na jedno mesto koje je nemoguće opisati, to treba videti, ćutati i uživati. Nije rekla ni reč, pružila mu je ruku i pustila ga da je vodi…

-Pogledaj! - tiho je rekao dok su gledali modro ušće sa Kalemegdana. Zaljubljeno su gledali kako Sava nestaje, a Dunav se, pod plavim, spuštenim nebom ponovo rađa. Kao da vode ljubav, pa od brzog i gordog Dunava, tihom i lukavom Savom zaražen, nastaje jedan novi Dunav. Snažan i tih. Jači i sporiji, sigurniji za ljubav koju mu je ulila Sava. Bogdan i Lela su bili opčinjeni. Gledajući kako Sava kroti Dunav, videli su svoj život. Videli su kako se gordost pretvara u blagost, kako modro dunavsko plavetnilo prosvetljuje lukava Sava.

-To smo mi, ja sam Dunav, ti si Sava - ljubeći je nežno, Bogdan je osećao kako ga Lela opušta svojom ljubavlju. Čino ga smirenim, sigurnim i srećnim, od trenutka njenog ulivanja u njegove modre vode.

Galama vojnika je ispunila učionu u kojoj više nije bilo mlađeg vodnika. Čas političke nastave je uspešno završen, pa su se vojnici smejali svojim odgovorima, koji će im popravljati raspoloženje u sivomaslinastim danima koji dolaze. Samo je Bogdan bio setan, još uvek je bio u Lelinom zagrljaju, još uvek je gledao kako Sava postaje Dunav…  

Bratislav Rosandić