Uska vrata pravde

„Zaboga, Emili, ne idi u tu prokletu zemlju! Ostavi se tvoje borbe za ljudska prava! Znam šta pričam, veruj mi.“ , ubeđivao je Nik svoju ćerku.

„Tata, shvati... Ovo je moja odluka i moja misija. Ne mislim da je tako kao što pričaš. Ti si davno otišao odatle, a u međuvremenu se mnogo toga promenilo. Uostalom, tim ljudima treba pomoć! Rat se skoro završio. Znam da uvek mogu računati na posao u tvojoj firmi, ali to nije ono što želim.”

„ Na Balkanu se ratovi ne završavaju! U ratu, naročito, nema prava! Vidi, Emili, ti si Amerikanka, ali zapamti da mnoga zla polaze baš odavde i da su umotana u laži i šarena pakovanja da bi stvari lepše zvučale. Molim te...makar me poslušaj i ne pokazuj tamo ni jednim gestom da znaš srpski.“

Nakon sletanja na sarajevski aerodrom, Emili se sa ekipom uputila ka mestu gde je trebalo da bude smeštena. Rashodovanim kombijem, bez klime, lošim putem koji je vodio kroz divlje predele, izbegavajući ostatke mina, konačno su stigli do kuće ispred koje su ih sačekali predstavnici mirovne misije.

Nije osećala nikakvu bliskost u bilo kom smislu sa zemljom u kojoj je boravila, bez obzira na korene. Sa ljudima koje je intervjuisala - saosećala je. Njihove priče su bile različite, ali su imale nit koja ih uklapa u mozaik narušenih ljudskih prava u zemlji koja je odavala istu sliku kakva je o njoj kružila u medijima. Zbunjivalo ju je odbojnost pojedinih ljudi kad čuju odakle dolazi i odbijanje saradnje.  Ona je tu da bi im pomogla!

“Amerika, aha… Prvo napravite zlo, a onda izigravate anđele. Hajde, bježi”, rekao joj je jednom jedan starac.

“Amerika nema ništa s tim! Bio je to građanski rat. U kakvoj zabludi ovaj divlji svet živi? Da li u genima nose mržnju prema civilizovanom svetu?”,  mislila je ujedno i na reči svog oca o tome kako sva zla potiču sa ovog jadnog kontinenta kome ratovi omogućavaju opstanak.

Zvuk džipa prekinuo joj je tok misli. Belgijanac, član mirovnih snaga, koga su zvali Semi, izašo je iz vozila.

“Emili, poslali su me po Vas. Zabava je u našem kampu. Čekam Vas u vozilu.” , glasom joj je stavio do znanja da se poziv ne odbija.

“Srećom, kamp nije daleko, bar ću biti pošteđena nelagodne vožnje.”,  mislila je u sebi.

Bila je to raskalašna pijanka, pre nego zabava. Da ne zna ko su, nikad ne bi pomislila da ljudi koje gleda mogu biti predstavnici politike čiji je cilj bio uspostavljanje reda i mira.

“Uh… Uh…”,  govorio je jedan od njih: “Ono mesto je raj! Maloletne cice, sve lepša od lepše. A tek da vidite naše nadređene kad se malo opuste sa njima. Još ako su netaknute…”  

Emili je zadrhtala na ove reči i neobuzdan smeh prisutnih. Odmerio ju je pogledom i nastavio:

 “Emili Raš, borac za ljudska prava. Kako je to smešno, zar ne gospođice?”

“Ne bih se složila. Pre bih rekla da je ovo što vi radite protivzakonito i kažnjivo u celom svetu.”

“Ma, nemojte?!”, nastavio je unoseći joj se u lice: “Izgleda da ste predani poslu, baš. Koga je još briga za ljudska prava, naročito u srušenom sistemu?! Ali, dobra strana ovih divljaka je što su im i žene takve- divlje! Doduše, gde bih ovako lako zaradio toliki novac kod kuće?”,  opet su ga podržali smejanjem, dok se u Emili skupljao bes. Stegao ju je svojim telom, grubo joj držeći ruke i prislonjenoj na zid šaputo: “A, možda biste i Vi da probate nešto novo, a? Raspoložen sam da vam priuštim zadovoljstvo koje ćete pamtiti… Ili ćemo angažovati nekog mladog gorštaka. Puna ih je Bosna... Ionako ste sami, gospođice Emilija Rašković.”,  reče naglašavajući svaki slog njenog pravog imena i prezimena. “Vidite, ovde se sve zna, morate biti oprezni i znati s kim ulazite u polemiku.”, grubo  ju je odgurnuo i nastavio da zabavlja ostale svojom pričom.

Potrčala je stazom u potrazi za vazduhom, ali se na putu isprečio Semi: “Odvešću Vas do kuće”.

Svitanje je bilo daleko. Umesto cigareta, koje je tražila u tašni, u ruci joj se našao papir sa instukcijama kako da stigne do beogradskog aerodrome: “Odavno ste u opasnosti. Čekam Vas ujutru”.

Let do Njujorka je trajao dovoljno dugo da je mogla da razmisli i shvati da su vrata  pravde veoma uska. Teško se kroz njih prolazi.

Već sutradan, stajala je na vratima očeve kancelarije i sa osmehom upitala: “Izvinite, gospodine Raš, da li još važi ponuda  za posao u vašoj firmi?”