Uvod u želju

"Želim te."

"Znam"

"Znam da znaš. Ali, ne znaš da ne želim da mi se ostvariš."

"Znam i to."

"Onda znaš i zašto."

"Naravno. Iz istog razloga iz kojeg i ja ne želim da ti se ostvarim. Ako bih se ostvarila, više ne bih bila želja. Ostvarenje je za svaku želju ravno smrti."

"Zar se ne bojiš da bih mogao da prestanem da te želim? "

"Nimalo. Jaka sam."

"A kako znaš da si jaka?"

"Znam. Svaki put kad me poželiš, moja se snaga udvostruči."

"I ne brineš da bih te mogao zameniti nekom drugom željom?"

"Ne brinem, znam da sam nezamenljiva. Želje kao ja se žele zauvek."

Otvorio je vrata i izašao u  meku sumaglicu prvog sumraka. Proleće je stiglo iznenada, neočekivano, otopivši  sneg koji je padao tri poslednja dana u martu. Danima je sedeo zatvoren u kući, pisao, čitao napisano, brisao, opet pisao i iznova brisao. Nešto nije bilo u redu. Roman koji je započeo prošlog leta još nije bio gotov, iako je kraj napisao još prvog dana. Pisao je roman unazad.  Početak se nije nazirao, a želja je bivala sve veća. Sve svoje snove i nadanja posvetio je knjizi. Zapostavio je porodicu, prijatelje, napustio posao. Živeo je od želje, živeo je za želju. Ustajao je s mišlju o njoj, legao u san o njoj. Između toga je disao i pisao, ali se želja izmicala, klizila kroz prste, stapala se sa vazduhom, menjala oblike, boju, dražila mu čula i ostajala neuhvatljiva. Nikako mu nije uspevalo da je obuče u reči, da je veže znacima interpunkcije i zauzda rečenicama. Otvarao je prozore, slušao vetar u granju lipe, izlazio na put, hodao livadama iznad kuće pokušavajući da se seti kako je sve počelo, ali mu nije uspevalo.

Sada je stajao na tremu i čekao neki znak. Nebo se orosilo retkim zvezdama, pa je gledao u njih, brojeći ih. A onda se preko horizonta jedna otkinula i pala, ostavljajući za sobom beličastosrebrni trag, koji kao da je pao po njemu. Osetio je čudnu slabost u kolenima, pa se spustio na stepenik, stresavši se od neke slatke jeze koja mu je kliznula niz kičmu i zaustavila dah.

"Želiš li me, još uvek?"

Glas je dopirao s njegove leve strane, iz pravca sobe u kojoj je plavo svetleo ekran računara.

"Dođi."

Glas je bio nežan, omamljujući. Ustao je kao nošen nekom nevidljivom silom i prišao računaru.

"Dodirni me."

Plava svetlost je obavila njegovu ispruženu ruku. Osetio  je neizrecivu milinu, obuzela ga je celog, povećavajući se sa svakim otkucajem njegovog  uznemirenog srca. Pred očima mu se razlivala slova, prelivajući se u svim duginim bojama dok mu se telo pretvaralo u lelujave pramenove dima koji je svetlucao i treperio, ulivajući se u plavi pravougaonik ekrana koji  je pulsirao i širio se, ispunivši prostoriju.

"Toliko si me želeo da sam i ja poželela tebe. Sad smo jedno i ovo je onaj početak tvog romana kojeg nisi mogao da se setiš. Mi smo početak, jer mi smo i kraj svega što si ikada napisao."

Poslednjim krajičkom svesti pročitao je naslov na vrhu teksta. Pisalo je UVOD U ŽELJU.

A onda mu se ostvarila.