Vajar
20.11.2020
Studirala je književnost. Svetsku. Bila je lepa, nedostižna i starija nekoliko godina od mene. Imala je crnu kosu, vitko telo i nešto što me je privlačilo. Bila je drska i inteligentna. Nadežda joj je ime.
Pili smo tih noći ispred dragstora u centru grada. Moje društvo sastavljeno od dece iz propalih brakova, bilo je redovno tu. Svake letnje noći. Dolazili smo pred dragstor sa malo para i mnogo želja. Pilo se ono za šta se imalo para. Vodili smo duge polemike oko toga na šta je bolje potrošiti pare - vino, pivo ili flaša vodke. Kupovina svake nove flaše bila je podvig. Skupljali smo pare i pili. Po celu noć, to leto.
Jednu noć je došla i Nadežda pred dragstor. Želja za njom, strah od neuspeha, požuda i mašta otimali su se za prevlast u mojim pripitim mislima. Skupih nekako hrabrost i priđoh joj. Nadežda. I ja. Razgovor je počeo tromo, nespretno.
- Ti si Nadežda? - pitao sam.
- Da. - reče.
- Studiraš književnost?
- Da, a ti?
- Pijem pred dragstorom, da, i pišem pesme, volim Bitlse, znaš Beli album mi je omiljen...
Nadežda je bila pijanija od mene.
- Da prošetamo? - rekoh.
- Važi. - reče.
Nedaleko od dragstora se nalazila stambena zgrada, na čiji se ravan krov moglo izaći. Odveo sam je tamo. Pričao sam o Bitlsima, Stonsima, o Dženis Džoplin u koju sam bio zaljubljen. Gledali smo na grad sa vrha zgrade. Nadežda i ja. Sami. Poljubila me je. Poljubio sam je. Poljubac je trajao dugo. Bilo je lepo, bolje od Bitlsa. U jednom trenutku me je ujela za jezik. Krvnički. Osetio sam bol i topli ukus krvi u ustima. Osetio sam bes. Mržnju. Krv. Odmakoh se od nje. Smejala se.
- Nisam o ovakvim stvarima čitao u lepoj književnosti. - rekoh - Da ti neko skoro odgrize jezik dok se ljubite, da ga čuvaš posle kao krunski dokaz ljubavi, stvarno si luda!
- Imaš ti još dosta toga da pročitaš!
- Idemo odavde. - reče.
Vratili smo se pred dragstor. Kupio sam nam pivo. Moje društvo nas je radoznalo posmatralo. Nadežda se smejala. Jezik mi je još po malo krvario.
- Pa ti si stvarno luda. - rekoh.
- Znam. - reče - Dosadno je ovde, idemo dalje.
Uhvatila me je za ruku, nežno.
- Idemo kod vajara, on je budan celu noć - reče.
Vajar koga je pomenula, bio je moj bivši komšija, penzionisani umetnik, učitelj mnogim slikarima i vajarima.
- Znam, poznajem ga, ali kasno je. - rekoh.
Nadežda se samo nasmejala o mazno ne poljubila. Već sam bio suviše zaražen njenim ludilom da bih mogao da je odbijem.
Kada smo stigli pred atelje našeg vajara, probao sam još jednom da je odvratim od ideje da budimo čoveka. Nije vredelo. Izvadila je šnalu iz kose i zaglavila je pod zvono na ulaznim vratima ateljea. Zvono je sumanuto zvonilo. Bilo je kasno. Rano. Bilo je nedolično. Posle nekoliko minuta zvonjave, upali se svetlo, začuše se koraci i otvoriše se vrata. Otvorio nam je tek probuđeni vajar. Bio je nižeg rasta, sedokos, nosio je, na brzinu navučeni džins i belu majicu za spavanje.
- Dobro veče Nadežda, dobro veče komšija. - reče nam. Bilo mi je neprijatno, hteo sam da nađem neki izgovor zašto ga budimo.
- Mi svratili na piće. - reče Nadežda.
- Hajde, uđite. - reče.
Uđosmo u jedan od najlepših ateljea u kome sam do tada bio. Prostor je imao muzejsku atmosferu. Umetničke slike, skulpture, stilski nameštaj. Sve je mirisalo na staro. Bio sam omamljen. Sedosmo za veliki, topli drveni sto, pokriven zelenom čojom.
- Daj nešto da se pije. - reče Nadežda, razbludno se smešeći. Vajar se počeša po glavi, zevnu, zapali cigaru i donese flašu skupog viskija.
- Može ovo? - upita.
- Može, može. - nasmeja se Nadežda opet.
- Znaš, komšija, ovaj viski sam dobio od tvoje majke na poklon i neki novac koji mi je preko potreban da završim poslednju skulpturu. Poslednju koji ću napraviti. Čuvao sam ovu flašu za posebnu priliku. Valjda je sad ta posebna prilika.
Nadežda se smejala.
- Matori, još ćeš ti da vajaš i stvaraš, uostalom gde ti je ta poslednja skulptura? - upita ga.
- U livnici. - reče.
- Znači da je skoro gotova, jedva čekam da je vidim. - reče Nadežda.
- Ja baš i ne. - reče vajar - Ta skulptura će stajati na mom grobu.
Viski je bio mlak. Odličan, ali mlak. Čaše su bile masne od nekih ranijih pijanstava, prepune tuđih otisaka prstiju. Forenzički haos. Pivo, Nadežda, viski. Zaspao sam glave naslonjene na zelenu čoju. Sanjao sam vajarev grob sa Nadeždinom bistom na njemu. Bronzana skulptura se presijavala na podnevnom suncu. Vajar je bio mrtav. Nadežda se smejala. Niz moj jezik se slivala topla, topla krv.
Sreten Bošković