Valkirin osmeh (drugi deo)

Jutro ga je trglo iz kome, iz užasnih mora o pokoljima I kricima onih koje je mučio. Nije bila pored njega, ali čuo je kako se smeje. Skočio je I navukao odelo. A ona je hranila vuka I nežno mu tepala.

-O, Rohans, veliki rtnik, uplašio se da ću pobeći. – još je bila ljuta.

-Mislio sam da je serum popustio.

-Odavno. Ovakva sam inače. Odlučila sam da poslednje dane provedem onako kako volim.  – ljutnja ju je napustila ostavljajući joj osmeh spokojstva.

-Popeću se do opservatorije. Gledaću zvezde, komete. U ovoj šumi videla sam sve, demone I gorske vile, mnogo rađanja I umiranja. Ništa mi nije strano. Jedino se grozim agresije koja je I u meni. Savladavam je kontrolom uma. Priroda je najbolja učiteljica.

Jela je I svaki komad mesa delila sa vukom.

-I on je po svojoj prirdi divlji, ali se uz mene menja, jer me voli.

Legao je na travu I zgledao se u sunce. Sva čula govorila su mu da će se baš ovde njegov rat završiti. Bio je umoran.

-Zar te ne bole oči?

-Ovo nisu moje oči. Ovo nisam ja. – rekao je tužno, gotovo da više nije mario.

Lako je skočila, uhvatila ga za ruku I povela prema kući.

-Ovo je ogledalo. Ovo su tvoje oči, tvoja kosa, ruke, trup I sve ostalo. – buljio je u nepoznat odraz.

-Možda ludiš, jer nisi uzeo "hranu"? – povuče ga blago za crne pramenove. Nije osetio ništa.

-Slušaj, ovo nije loše telo. Kada bi se okupao možda bih I videla kakav si zaista. – upotrebila je svoje najjače oružije, osmeh, treptaj.

-Miris ratnika mora biti jak. –loše je lagao, osećao je da ona zna koliko mrzi da se čisti.

-Možda tamo negde, ovde si samo stranac, ne ratuješ, jer ovde nema ratova. Nisam mogla da spavam od tvog smrada, a tako sam lepo sanjala. Spakuj svoju energiju, idemo gore. – nabacila je veliku torbu na leđa I ponela sečivo, crni vuk pođe sa njima.

Dok su se penjali, pričala mu je o prirodi I neraskidivoj vezi koju svaki organizam deli sa ostalim životnim oblicima. Slušao je I ćutao, upijao je reči, pretvarao se u sunce I uvijao se oko njene zlatne grive I bele kože. Toplina mu je pržila stomak. Na najvišem planinskom vrhu čučala je usamljena građevina, obrasla rastinjem.

-Stigli smo. Odavde najbolje vidim zvezde, manjim durbinima pratim čopor. – ušla je I uključila mnoštvo mašina. Povukao ju je I zabio je uz zid.

-Hoćeš da zoveš ostale?!  Znam koliko ti se umire, ali mislio sam da imamo dogovor.

-To su kompjuteri koji upravljaju teleskopom I beleže kretanja, položaje planeta, komete, asteroide. Jednom moraš da staneš I počneš da veruješ. Ja ti nisam neprijatelj, ovo je raj, ovde nema svrhe lagati. Priroda je gospodar istine. – opet se smešila I blago ga gurala. Pustio ju je I osvrnuo se.

-Gledaj. – povuče ga do malog otvora na ogromnoj konstrukciji. Skočio je I odmakao se.

-Ne plaši se. Daleko su. Mnogo milja daleko. – gledao je veliki grad, puno ljudi, vozila, uređenih ulica. Toliko osmeha, dodira, dece. Žena je glila jedno noseći ga u rukama. Ne dišući, posmatrao je oazu mira I svetla. Naglo je podigla strukturu ka nebu.

-Ovo je Mesec, moj večni prijatelj. – šapnu mu na uvo, pa se naglo odmače.

-Ne, ne mogu više, idemo do toplih izvora. – ponela je torbu I povela ga kroz grmlje do velike bare. Pućkala je I isparavala. Potpuno okružena šumom, izgubljena u vremenu I zelenilu.

-A ovo je oje tajno mesto. Skidaj se. – reče mu odsečno.

-Slušaj Bruna, ovo nije bio deo dogovora… - skidao se mrmljajući glupe izgovore, igrao se. Onda ga je gurnula I on nespretno polete u vodu. Bila je tako topla, živa. Oseti neplanirani nalet zadovoljstva.

-Ovi izvori su lekoviti. Rane brzo zaceljuju. – iz torbe vadila je flaše jakog mirisa.

-A sada malo dezinfekcije I arome. – dugo je trljala sintetizovanu kožu, vrlo vešto, pažljivo, apsolutno prijatno, - Ovde dođem kada sam usamljena, legnem I maštam. Potpuno se opustim I postanem samo dah. – ponovo je osetio pulsiranje u donjem delu trupa, povuče je u vodu. Glasno je viknula, nije se branila, nestala je ispod površine, izronila I uzdahnula. Skide je poče nesigurno da je kupa. Po blaženom osmehu, ispod poluzatvorenih kapaka, znao je da uživa. Trže je dodir po svežim ranama. Otvorila je oči I pogledala ga. Onda se odmakla, naslonila se na ivicu bazena primećujući njegovo uzbuđenje.

-Ovo je sasvim lepo telo… - oči su joj blistale, u njima video je živi dijamant.

-Ovo je samo ljuska. Steže me. Sputava me. – nije bilo svrhe da krije istinu koju bi, svakako, osetila.

-Šta je ispod?

-Ja.

-Da li mogu da te pogledam?

-Ne.

-Zašto?

-Drugačije je. Uplašiće te, pobeći ćeš.

-Samo jednom sam pobegla. Više nikada neću bežati. – prilazila je oprezno.

-Ne.

-Zar se veliki ratnik plaši sebe? – bila je ozbiljna. Razmišljao je, nikada nije uzalud trošio reči. Zgrčio se I stegao joj lice među dlanove.

-Da. Plašim se sebe! Svoje prošlosti, svoje budućnosti, svoje prirode! Kada bi samo znala koliko sam svetova satro do kamena! Koliko sam tela iskidao, koliko sam u tome uživao! – osetio je suze na šakama.

-Od mene strepi I moj rođeni narod. Zbog toga su me proterali, oterali daleko, da koljem van majčinog pogleda. Ja sam zver gora od svake koju sam uhvatio, ja ne znam drugačije da postojim! Mogao sam biti Car, odabrao sam da budem čudovište! – ućutao je. Gledao je njene suze I goreo je od stida.

-Možda…možda nisi birao ti. Razmisli. U svakom slučaju, menjaš se. – prošapta iz njegovih dlanova I obrisa suze o grube prste, - Nisi me pojeo, držao si se dogovora. – pustio ju je I okrenu glavu. Topla voda smirivala mu je mišiće spremne da eksplodiraju. Nije mogao da je laže. Grubo joj dodirnu sveže ušivene rane.

-Želeo sam, o kako sam želeo da se napijem tvoje krvi, da se nauživam tvojih vrisaka. Još se borim sa sobom. Ta želja je je tu. Čeka.

-Šta, šta čeka?

-Serum. Jednu dozu. Dovoljno.

-Ne, ne verujem ti. Serum ne menja prirodu bića, samo je pojačava. Tvoja priroda nije takva. To su od tebe napravili zato što im je tada trebalo. Život me je naučio da osetim zlo, šuma da odredim prirodu svega. Veruj mi. Probaj sada. Uzmi tu prokletu dozu.

-Ne želim. Plašim se.

-Ne treba. Moj vuk će te ubiti ako pokušaš da me povrediš. On iskonski predoseća zlo. – tek je tada spazio nečujno prisustvo na rubu šume. Dohvatila je mali pištlj I dodala mu ga.

-Ako ne probaš, nikada nećeš saznati. – sedela je hrabro I čekala. Stezala ga je nogama oko struka. Podigao je ruku I ubrizgao serum. Momentalno ga je pukao poznati nalet adrenalina. Osetio je njene noge oko sebe, njen miris, mekoću kože, čuo je ubrzani puls malog srca. Povukao ju je.

-Ne. Boli me. Lakše, nežnije…- spuštala je gomile malih poljubaca po licu koje nije bilo njegovo, a onda se odmakla.

-Ne, ne ovako.

-Ti baš želiš da te pojedem!

-Više ne želim.

-Pa šta onda hošeš?!

-Tebe.

-Igraš se sa žiotom.

-Ne igram se. Moje telo, moja osećanja, moja odluka.

-Nećeš me razumeti…

-Znaću.

Ustao je I pritisnuo nešto na dnu potiljačne kosti. Sntetizovana ljuštura počela je da se skuplja po uglovima tamnog tela otkrivajući grubu, gotovo purpurnu kožu, snažne, napete mišiće, velike, crvene oči I usta puna oštrih zuba. Glatko teme. Po trupu, nogama, rukama, ušima, duboko su se usecali simboli kao krvave tetovaže koje su ružile I ovako stravičnu pojavu. Veliko, jezivo, skarletno biće, vatreno je treperilo na podnevnom suncu.

Čitao joj je užas iz očiju, povlačila se, drhtala je. Čučnuo je I sa mukom, sporo, kliznuo je jezikom po špicastim zubima formirajući reč:

-Ja. – zaustavila se I zagledala se u vetrene oči, onda se uspravila I opipala svaki delić kože, glave, lica, usta, zuba. Zatvorila je oči, dozvolila je da je podigne sasvim blizu lica. Pružila je ruke, zagrlila ga je oko vrata, oprezno je poljubila vrela usta. Prestala je da drhti. Upijala je potpuno nepoznati ukus koji ju je pekao I prodirao joj u vene. On nikada nije osetio nežnost, niti ljubav. Plašio se da će je dodirom ubiti, slomiti, a toliko je želeo da ostane. Da postoji tu sa njim, sada, potpuna, bela, sjajna. Spustio ih je u vodu. Otvorila je oči, bile su tamne, dugačije.

-Nemoj da me povrediš. – tiho je molila dok ju je stavljao na sebe, sasvim polako. Tada je čuo prvi krik. Zažmurio je, uzdahnuo, više nije mogao da stane. Možda ju je izgrebao grubim poljupcima, možda ju je pocepao dodirima koji su trčali ispred njega, nekontrolisano, nesvesno. Provirio je, video je samo blistavu, nebesku lepotu I čuo jedino jecaje. Smeo je da oseća, smeo je da bude ono što jeste. Stezala se I opuštala, ljubio je svaki ugao blještave svetlosti, želeo je da oseti čudo ovog sveta. Želeo je da joj da svoju dušu.

Gipko telo se iznenada zgrčilo I u trenutku potpuno opustilo, oslobađajući energiju miliona sunaca. Taj dugačak vrisak izbi iz njega svaku misao. Propao je u ambis dubokog, potpunog zadovoljstva.

Stezao ju je još dugo. Jezero je isparavalo vrelinom. Nagnuo se I oslušnuo joj dah. Najzad, podigla je glavu I nasmešila se, a sva krv slila mu se u srce. Uzvratio joj je davno, davno zaboravljenim smehom.

Podigao ju je, oneo je do kuće, spustio na krevet I uvio u tkanine. Glio ju je sve dok nije zaspala. Onda je izašao, pogledao u zvezdano nebo, isteglio je svoje telo po rosnoj travi I počeo da misli. Vuk je prišao I sklupčao mu se ispod nogu.

Shvatio je da je sama sudbina odlučila da uz njenu dušu shvati svoju pravu prirodu. Majčine reči, koje su ga proganjale dcenijama, najzad utihnuše. Bio je slobodan, a opet, nikada sputaniji nevidljivim lancima. Više nije bio ratnik, bio je pobeđen. Učinio bi sve samo da je spase, jedino se više nikada ne bi vratio kući. To mu je ostavljalo samo jednu časnu opciju. Nije se premišljao, jer je voleo.

-Kupali smo pogrešno telo. – sanjivo reče I zagnjuri se u vrelu, grubu kožu. Nežno mu spusti usne na kapke, prosipajući mu sunce preko lica. Samo se opustio I disao. Sve se utišalo, pretvarao se u dah. Nastavila je da ga ljubi u vrat I široke grudi. Prstima mu je klizila preko ruku, rasula je lagano telo preko njegovog I stapala se sa purpurnom kožom. Nije se usudio da se pomeri. Ne bi se nikada pomerio, uvukao bi je u sebe I zašio najjačim koncima. Dugo je samo mazila svojim telom njegovo. Onda se podigla I poljubila ga sporo, sa puno soka, osećao je nestvarnu mekoću slatkih usana I glatkog jezika. Imitirao je njene pokrete, bili su mnogo senzualniji od njegovog kratkog divljanja. Ubrzano disanje je značilo da ga želi, ali na neki svoj način. Legla je na leđa I povukla ga na sebe ne odvajajući svoje usne sa njegovih. Nije znao šta da radi, zastao je oslonjen na laktove. Stomak mu se grčio, odupirao se porivu, uzdržavao se, nije otvarao oči, jer bi onda pukao, ne bi izdržao. Viknuo je kada mu je u jednom dugačkom bljesku, kroz usta ispustila svu svoju ogromnu energiju, nečujno, bez glasa. Ta sila je iz njega izbacila sav bes, sve užase, sve ratove. Postao je drhtava, mokra, gomila ljubavi. Ponovo je zaspala I on sa njom.

-Ustani veliki, danas te vodim da vidiš nešto čudesno. – budila ga je nežnim dodirima.

-Ne oblači to đubre, ne treba ti tamo gde idemo,  uostalom, danas želim ja da pričam. Ti slušaj, ako želiš. – osmehom mu provali u srce. Privuče je I poljubi je I meke uvojke.

Silazili su niz obronak. Vešto se hatao za drveće I grane, noseći je celim putem.

-Imam noge, ali ovako je lepše. Stani. Ovde čekamo. – spustili su se u žbunje, posmatrali su srnu u travi. Nevidljiva, sklupčana, osmatrala je okolinu uplašenim očima.

-Porađa se. Samo što nije. – prošapta.

Srna ustade I iz sebe izbaci opnu punu novog života. Lane pade na travu. Lizala ga je, njuškom ga podizala na noge.

-Zar nije divan? Jednog dana biće najveći jelen u šumi, veći I od svog oca. Eno ga! – pokaza mu mužjaka ogromnih rogova, - Hajde, trči, uhvti ga. – smejala se gledajući ga kako juri, nesputan, divlji, najlepši. Stiže jelena I obori ga.

-Polako! Nemoj ga ubiti, on je otac, on je suština lepote ove šume. – pustio je jelena I u par skokova popeo se do nje. Uključio se, morao je da joj kaže.

-Ti, ti si suština lepote svega što postoji, barem meni, koji I nisam neki stručnjak. Ti si veliki ratnik, ali ne osvajaš oružjem, već osmehom I srcem. Nikada nisam mario za te tričarije, nisam razumeo. Video sam mnogo lepote, ni jedna me nije dotakla, samo ti.  – progutao je mnogo reči, nije umeo da laska, nikada nije čuo za udvaranje.

-Dugo sam želeo da osvojim ovu planetu, ali, eto, desilo se da je ona osvojila mene. – oči su mu lutale po svakoj steni, vekovnim borovima, beli, snežnim vrhovima.

-Ti si mi pokazala lepotu. Zbog nje više neću ratovati. Nikada više neću ubiti.

-Rat je tako uzaludno trošenje života…- uzdahnula je, - Ima mnogo važnijih stvari u ovoj vasioni. Svuda su iste, a sve su skupljene ovde, na ovom plavom biseru.

Sedeli su I posmatrali prve, nesigurne korake tek rođenog laneta. Isključio se, držao ju je na krilu I udisao je sve dok sunce nije zašlo, a onda ju je odneo nazad. Dugo nisu zaspali. On od tuge, ona od želje. Stezala ga je, molila, jecala, izuvijala se kao grana na vetru. Pomislio je kako je serum slaba kopija prave energije, one koja je u njoj nepresušna.

Kada je ustala on je već obukao staro odelo. Sedeo je kraj vuka I posmatrao svitanje.

-Hej, pa ti si našao novo društvo!- pomazi ga po glavi I sede.

-Bruna, moram da idem. – nije se okretao, nije smeo da je gleda.

-Ali imamo još vremena! Ništa nije konačno dok se ne desi. – stezala ga je tako jako da joj puče jedan šav na rani. Nije bolelo više od rastanka.

-Da li želiš svoje vukove nazad?

-Naravno, ali tebe želim više.

-Putovao sam celu večnost da bih naučio. Najzad jesam.

-Ja sam naučila odavno, pa opet ne bežim.

-Nemam izbora.

-Bedna kukavice. – okrenula se, rukama je stegla kolena.

-Grešiš. Ja jesam dugačiji, ali ovo nije tvoja bitka.

-Ako je tvoja, onda je I moja. – te reči nije očekivao, okernuo se I pogledao je staklastim umecima.

-Zašto? Zašto uvek kažeš ono što ne očekujem? Zašto uvek radiš ono što me tera da puknem od osećanja?

-Zar već nisi pucao?

-Jesam, mnogo puta.

-Da li si uživao kao sada?

-Nikada.

-Kada si poslednji put osetio nešto bez seruma?

-Nikada, nikada pre tebe.

-Da li ti treba?

-Sa tobom mi ne treba ništa.

-Onda si bedna kukavica. Ovde možeš uvek da jedeš sveže meso, a kada ti nestane energije, daću ti svoju. I ovako je imam previše.

-Ne razumeš, ako se ne vratim, sva sila imperije obrušiće se na ovaj raj. Čim bude čula da da me nema, pobiće vas sve. Neće ostati ni prah.

-Mora da te voli više od svega.

-Voli?! To je za nju nepoznato osećanje. Biće to stvar ratničke omazde. Sprečiću je. Slupaću nosač, uništiću svo znanje o ovoj planeti. Ubiću se časno. Ona bi to od mene očekivala.

-U smrti nema časti. Život je svetinja. Umrećeš uzalud, a sa tobom I ja ću prestati da postojim. Ona je ohola, nečasna. Iskoristila te je I I zgazila te je kao crva. Zašto trošiš vreme na te misli?

-Sve što kažeš je istina, ali ona nikada ne bi dozvolila da nestanem u nekoj zabiti, a da ne uradi ništa. Takav je običaj. Smrt za smrt.

-Ratujem ceo svoj kratki život. Najveći rat vodila sam sa sobom I pobedila sam. Ona nije. Krije se iza praznih priča I lažne časti. Teško je biti ratnik, najteže je biti heroj. Ti si heroj, pobedio si sebe, vreme je da odahneš. Samo me pusti da te volim.

-Moćna je. – tiho reče I zagrli je.

-Priroda je moćnija I od oružja. Veruj mi, postoje sile moćnije I od boga. – nežno ga je ljubila u hladne usne I vukla ga unutra.

-Koliko te sile imaš u sebi? Zar se nisi umorila? – smeškao se, - Zar ne misliš ni na šta drugo?

-Mislim I osećam, mogu da radim više stvari u isto vreme. Ti si je probudio, sada je gasi. – već je čuo ubrzn ritam njenog srca.

-Videće me ljudi, ubiće me. – šaputao je, bio je srećan.

-Naravno da neće. Ja čuvam ovaj raj. Mene do sada niko nije pobedio. Ne bi ni ti, da nisi imao tako prokleto tužne oči. – glasan, dubok smeh pocepao je šumu.

Tiho j ušla u nosač. Kliznula je niz hodnike žaleći one koje nije smela da oslobodi. Zaurlaše kada joj osetiše miris. Iseče sfere I potera ih napolje. Kada odmakoše dovoljno daleko, osvrnu se još jednom na veliku, neprirodnu gomilu metala I pritisnu dugme koje aktivira eksploziv. Cela strana planine obruši se na letelicu izazivajući blagi seizmički potres.

-Ovo je moja šuma. On je moja ljubav. Napadam samo kada sam napadnuta. Sada možeš samo da kopaš. – zadovoljno se osmehnula I požurila kući. Možda mu jenog dana I kaže, ali sigurno ne sada. Ipak, to je samo njena dužnost, njegov rat je završen.

Posvećeno duši moje duše