Varka

Dođe vreme, kada jednostavno moraš biti sam. Jasno povučenom nevidljivom granicom, odvojiš se od sveta i luduješ, sanjariš, bilo šta. Ali sam. Osećao sam potpuno zasićenje svetom i sobom u njemu. Ponavljalo se sve, isti ljudi, isti razgovori, jedan dan mogao bi ko zna koliko puta biti preslikan, ponovljen.

 Osećao sam se divlji i lud. I prazan. Dosadio je svet grube stvarnosti, a nisam znao šta je to, što će prostrujati, razbuditi me, ništa pametno nije mi dolazilo u um. A šta pametno i može divljem čoveku biti ideja, moj privid spoljašnjosti, hladan i nezainteresovan, spor i uspavan, bio je varka. U odlutalim mislima sam bih se uplašio prizora sopstvenih misli i... Hodnika misli, iza privida.

 Nestao sam na neko vreme, zaključao se i živeo ?

.................

 Dane i noći, vreme nisam prepoznavao iza spuštenih prozorskih roletni. Zamenio sam dane za noći. Sedeo bih satima za računarom, pregledao more svega i ništa nisam pronalazio. Ili nisam znao?

 Ona se pojavila. Čuj reč, izraz savremenog doba. Pojavila se, skrivena iza vidljivih reči i postojala je. A nije je bilo baš kao ni mene što nema, tamo negde daleko ili ko zna tu negde. Za nekim sličnim stolom, gledajući u ekran, ona je čitala prazne, uopštene reči nekoga ko postoji, a nema ga.

 „Sjajan“ je svet nepostojanja. Idealna je zamena umornog postojanja za iluziju. Razgovaraš, a ćutiš. Zamišljaš lik, po nečijoj iluziji koja ga slika, a ne vidiš ga. I postoji samo reč, više njih, čitavi nizovi rečenica. I prijaju ti, uspavljuju i daju značaj tvojoj potpunoj samoći u džungli prepunoj spavaonica budnih ljudi. „Divan“ je svet, koji postoji na duboko iskopanim rupama praznine. Da svesno ili ne, zakoračio sam u njega. I ona???, hrani mi sujetu da konačno pronašla je... Potrebni smo, ne mi, naši prividi potrebni su onom drugom da ima želju, nadu, da želi da se otrgne i dočeka naredni dan, makar prazan i siv.

................

 Iščekivanje, najveći neprijatelj savremenih dvonožaca. Nema iščekivanja, sve ili je ili ne. Tačka. Kreće se odmah iza prvog koraka u juriš. Na kulu od karata, hod niz planinu od staklenih puteva.

„Ćao...“

„Tu sam."

 Toliko prazno i uopšteno, bez reči više, ali priznajem ta iluzija, nevidljiva, bila mi je životno potrebna.

 „Imam predlog. Od tebe zavisi...“

„Uh, šta može da zavisi od čoveka, koji ni sopstveni jebeni život ne može da počisti. Ali hajde, ko zna, možda...“

 „Možeš. Osećam, čitam reči između redova. Zastanem i pročitam reči nervozno prekinute, tačno bih mogla da se zakunem da tada izbrisao si reč. Iz straha, uplašio se da utisak o tebi narušiće reč... I tako pomislim, da ti možeš puno toga. Verovatno to samosažaljenje koje ispisuješ kao odgovor je... Posledica odbacivanja ljudi i jednom posle svih odbacivanja zaćutiš. To si ti, osećam.“

 „Moj lik i delo očigledno je probudilo...“

 „Zanimljiv si i neuobičajen. Volim drugačije, bez klišea, bez ponavljanja. Volim „lude“ koji su spremni, po cenu poraza, da iznova utrče bezglavo u novi poraz. Ali ne odustaju. „

 „I...“

 „Malo da se igramo. Mi nismo uobičajeni, nas i oni koji nas poznaju preziru iz straha, jer sami nemaju hrabrosti da pomisle na ono što smo mi spremni učiniti. E zato, čekali smo predugo drugu polovinu ludila u liku... Ti u meni, ja u tebi... Sada se smeješ i pomisliš svašta."

 „Čekam...“

 „Sada je 22.45.“

 „Da, toliko je sati... I...“

 „Rekao si da živiš blizu...“

 „Da, tu blizu.“

 „Imaš sat vremena. Malo više, da ispod druge klupe, posle...u pravcu...ostaviš poklon. Bilo šta što misliš da sam zaslužila. Želim da vidim koliko si odvažan!“

 „Zapamti, čarolija ne važi posle ponoći...“

Autor Vladimir Radovanović