Vaskrs

Hej, Matori... Čujem te, dobro je. Da, Tu sam... Gde Tu? Gde bih bio? Jutro je sivo ili je nebo zatamnelo, nisam siguran. Sipa olovo odnekud. Biće rata, kažu...Onaj mladi mitoman reče tako, jesi čuo, mada priznajem – beše davno? (Ovde se vremena ne menjaju, te dajem sebi za pravo verovati da nije i kasno) I rekao je: „Ja neću od smrti umrijeti. Ja ću umrijeti od ljubavi!“ Kakav luzer, Stari moj. A, opet, jutros ga razumem. Ili sam konačno poludeo?

Bliži se Vaskrs vidim, jer su se Braća Cigani razlegli po nekolikim modrim ulicama našeg grada i valjaju boje za jaja, nalepnice i „odeću“ za ista. („Obuci jaje“ je najveći hit. Davno rekoh, Matori, sekularizacija će se u nas u Šejtanovu rabotu iznedriti. Oblačimo jaja, svlačimo gaće.. Ili je obrnuto? Amin!). Čujem njihove prozukle glasove odsvud, provlačim se kroz lavirinte ispisane nekom nevidljivom linijom među njihovim kartonskim tezgama. Tako stisnutog, ali, ipak, nameračenog na uspeh izlaza, ako smem da dodam – pomalo, kao i uvek, zaigranog – nude me svim i svačim. Kažu „Brate“,onako u prolazu. Osećam se jutros kao porodičan čovek mogu ti reći. Srećan sam, znaš? I ovaj vetar što mi gura miris vonja, bara i pesak u nozdrve i oči me raduje. Zaslepljen, nađem lako izlaz iz lavirinta i tako put do neko novog. Nebo sivi i i sebe i mene. Ciganima ne može ništa. Oni su crni za sve pare. A, jutros prodaju boje. Brate, pa oni su meni stvarno Braća.

Čuješ li me? Dobro je... Čini mi se da se veza prekida. Stručnjak sam za to, ali valjalo bi da SAD potraje. Mislim, ne bih se bunio. Čisto da ti kažem do kraja šta sam imao. TI znaš i to, uostalom – najbolji sam za dolazak do kraja. Zvao sam te, Brate, tj. pustio sam da me Ti zovneš, da bih ti rekao kako sam srećan konačno. Shvatio sam to jutros dok sam ležao pod točkovima automobila nekog kretena koji je jurio 50 van pešačkog prelaza. Zašto prelaziti put samo tamo gde je obeleženo? Zašto zaboga ikada pritisnuti kočnicu? O tome smo razmišljali jutros Kreten i ja. I, eto... Opet sam Ja bio taj koji je pre stigao do cilja. Mislim, kraja. Ovako radostan. Proveo sam noć na najlepšem mestu na svetu. Pobio sam zastavicu posred Njenih grudi i zaspao u njenom zaklonu. Proglasio sam to svojom državom. Proglasio sam sebe Patriotom. Imao sam čak i himnu... „I vi što maštate o sreći...“ I objavio sam rat. Vratu i rukama za početak. Kasnije ću preći na stomak, mislio sam. On najviše može da izdrži. Popio sam svu krv s bojnog polja i mirno, pijan, spavao. I jutros sam morao da se Probudim, zamisli? Da operem zube, umijem lice, popijem kafu, pojedem bajatu kiflu koja mi sad truli u stomaku, zajedno sa mnom (videćemo ko može da izdrži više), da se obučem kao da sam Vaskršnje jaje, i tako okrugao, omeđen, obojen, potpun i Srećan odem da me gledaju, odaberu i, evo,  razbiju...

Ležim na drumu Mrtav Živ. Ili Živ Mrtav. Kako hoćeš... Oko mene točkovi. Nedostaje samo „Great Gig in The Sky“, pa da ovaj momenat bude savršen, antologijski čak. Da ga prepričavaju kao ono čuveno Kaporovo pred uspavljivanje anestezijom: „Jeste li mi naručili buđenje?“.

„Klonula mu samo glava, k’o da drema, k’o da spava...“, reče onaj ludi drugi mitoman. Ne mogu da klonem, ležim na leđima, osuđen sam da gledam u sivilo neba, horizontalno uspravan, da ga gutam zevajući široko. Pokušavajući da dišem. I da šetam. Među Ciganima. „’Ajmo, boje...boje...“ Crni nude boje. Da li ih i boje? Ili ih samo oblače?

„Obuci jaje“...

I umri kao oni, da bi mogao da Živiš. Ovako na drumu, kao Ja. S Njom, koja negde čeka. Tvoja.

Jesam li ti rekao da sam Srećan?

Čuješ li me? Da? Dobro je... Da, tu sam... Gde tu? Pa, gde bih bio? ..."tu-tu"...

Nisi mi valjda naručio Buđenje?