Večna uspavanka za “Dobro Jutro”

Beli Golubovi čije iznutrice su pre Osvita, Gavranovi razvlačili po poljani koja nije bila ni stratište, ni groblje, niti cvetna livada ili zabavni park, iako je u isto vreme i na teško ili nikako pojmiv način, bila sve to, Golubovi su pitomo sletali u pokretnu senku (ne)Bića koje se posrćući kretalo ka svojoj destinaciji, ostavljajući za sobom čudne, mučne zvuke, uz “prosipanje semena” koje su Beli Golubovi lešinarski proždirali, čineći svoju glad nezasitom, jer ovo je bio njihov Dan i trenutak, sve do večeri, pa sutra opet ispočetka. Sakatili su se međusobno, grabeći se za “seme” i ne zbunjujući se zbog dileme da li ih Gavranovi svaku noć masakriraju ili to sami čine međusobno se zboravljajući kroz neku vrstu metempsihotične metamorfoze. Rat-Mir i Smrt-Život, kao korelati i međusobno povezani fundamentalni faktori geneze trenutnog i takvog postojanja, nisu ih se mnogo ticali jer Beli Golubovi nisu mogli više praviti razliku u tim ekstremnim suprotnostima.

Dan je bio jedan od onih za koje se nije moglo sa sigurnošću tvrditi da su zaista osvanuli jer se sa razlogom moglo reći i da je to jedna od onih noći koje kao da se nisu dovoljno spustile sa svojom uobičajenom težinom i gustinom,  ili jedno od onih jutara koja sumrak nije potpuno razorio, mrcvareći ih po vetrovitoj i blatnjavoj poljani, delom raskopanoj, delom načičkanoj raznolikim obeliscima i raznim drugim kojekakvim kamenim, drvenim i metalnim objektima, pustoj i jezovitoj poljani kojom je vetar raznosio zvuke gacanja raspertlanih cokula po dubokom blatu i roptanja Čoveka sa Kapuljačom, retke vrste bića koje je već odavno, iskusivši „veliku moć“, kao i veliku nemoć, došlo do spoznaje da je, pre nužnog samouništavanja sopstvene vrste, samo sebi najveći prijatelj, kao i neprijatelj, zbog čega je svakodnevno, iznova i iznova vodilo rat protiv polovine sebe, uspešno se samosavlađujući i pokušavajući da jednom i za svagda učini konstantnim i apsolutnim taj relevantan, isuviše dobro poznat ali relativan ekvilibrijum za koji je svakoga dana njegovo bivstvovanje moralo da se bori svom snagom svoga duha i tela. Ono što je Čoveku sa Kapuljačom predstavljalo najužasniji i najmučniji problem, bila je svest o njegovoj svetloj i mračnoj strani koje više nije mogao jasno razlikovati, niti odvojiti jednu od druge i time obema pustiti na volju. Ne, jer svaka je težila da suprotnu, kao svoj nepodnošljivi antipod, asimiluje i ostane sama u tom telu, odavno već bojnom polju dulizma, a opet, svaka pluralna do te mere da za njihove komponente, Čovek sa Kapuljačom nije znao gde zaista pripadaju i gde koju da svrsta, pa je ta beskompromisna borba dve jake sile u njegovoj duši i telu izazivala nekakvu vrstu metaboličkog elektrošoka. Zbog ovoga je svoju svest sabio do maksimalnog minimuma, mantrajući i meditirajući, ili hodajući i radeći, dajući tako prednost poznatoj sili koju je odavno otkrio u podsvesti. Ponekad su meditacije, mantre i misaonost pripadale „mračnoj strani“, i primarno, duhu, dok su „hodanje i rad“ spadali u socjalno, kolektivno svesno i telesno, no često bi se to izvrtalo i okretalo naopako baš onda kada bi mislio da je nadomak konačnog rešenja svog konfuznog stanja koje se toliko dugo trudio da okonča monističkom mišlju kojom bi ovekovečio odavno naslućeno pa zloupotrebljeno i nagrđeno u svrhe perfidne, lukave, besmislene i degradirajuće potrebe za bezuslovnim vladanjem svime i nad svim, ono BOŽANSKO u čoveku. Kada bi meditacijom i samoposvećenošću postizao stanje blaženstva, pripisujući ga svojoj svetloj strani, suprotna strana bi ga anulirala „hodanjem“ i time da svaki Put, ma koliko dug bio, počinje jednim korakom, i „kopanjem“ kao varijantom traganja za konačnom i apsolutnom istinom. Tada bi svetla i tamna strana menjale mesta i monistička ideja bi opet bila vraćena na nultu tačku. I opet novi dan i noć, među kojima skoro da više nije bilo razlike.

Zato se činilo da su jutra odavno prestala da sviću a noći bivale nestalne i nepodnošljive u svom bledunjavom nizu, kao perle otkinute ogrlice koje nikako da se skotrljaju sa pridavljenog vrata, ili neispunjene sličice iskidanog sna prekinutog škripanjem užeta, kao niti paučine života u kojima sve drago i voljeno nestaje, primoravajući ga da sve to proždere kao pauk u uglu sopstvene lobanje, čineći to kao u inat i njemu i svemu voljenom, dok se taj mistični, blistajuće-mračni Čovek sa Kapuljačom, očajnički trudio da svojevremeno zadrži bar delić svesti o svesti, stanje ljubavnog zanosa iz kojeg su nestajali svi i sve što je voleo, a katkad, da se distncira od svesti kao od kakvog prokletstva i prepreke za potpuno korišćenje svog mozga i potencijala, blažen i ispunjen u nekoj od svojih „panta rei“ mantri i meditacija.

- Zašto mi se ne povinuješ Svetlosti? – upitala je Mračna strana (pod)Svesti.

Odgovor  Svetle bio je retoričko pitanje: - Zašto veruješ da znaš šta je svetla a šta tamna strana, koristeći i dalje kao orjentire poznate i stare postulate dobra-zla, sna-budnosti, života- smrti, noći- dana...zar to nije ono zbog čega je davno trebalo da prestanemo da ratujemo i ostavimo ga iza sebe? No, ja sam život a ti ta koja kopa, negirajući me u potrazi za istinom, ili je možda i obratno, više nije važno, jer da Istina postoji, već bi bila otkrivena! Kopajmo i zatrpavajmo!-

Čovek sa Kapuljačom bio je u ležećem položaju dok su tupi udarci zemlje koju je nabacivala lopata, dobovali poznatim ritmom „Večne Uspavanke“ i detonirali u njegovom „(ne)Biću“.

- I opet ću po ko zna koji put zaspati i izgubiti se u „snovima“, vrativši upotrebljenu materiju i ne našavši Istinu. Ali u tome je Savršenstvo, i Sutra je novi Dan!- prošaputa Čovek sa Kapuljačom i sklopi oči malo nakon što su i udarci zemlje o poklopac njegovog kovčega, prestali da se čuju.

Igor Rajović