Veliki crveni krug

Irena, Ivan i mama delili su sobu u  hotelu Izvor u Ovčar banji. Mama je radila u spoljnotrgovinskoj firmi koja je imala sindikalna odmarališta širom bivše zemlje  ali sada je bilo dostupno samo ovo banjsko.. Mama je vidjala ovu  staru  vilu, ofarbanu u žuto sa logom  firme na krovu, samo kada bi  u prethodnom životu, činilo joj se da  sve u njenom životu ima predznak predratno, ovo danas je samo imitacija, dakle kada bi kolima išla na more i pri samom izlasku iz klisure na oštroj krivini ugledala dobro poznati znak „Jugoauto“. Uvek joj se to mesto činilo zanimljivim ali  odmarališta na Braču, Pohorju i Brezovici  bila su mnogo interesantnija od  predratno predratne vile koja je  imala nacrtan logo. sSva socijalistička preduzeća imala su sindikalna odmarališta širom Juge. Nikada joj nije ranije palo na pamet da odmor provede u banji, još manje preko sindikata, ali u životu se dešavaju neverovatne stvari

Od kako su krenule sankcije nisu imali više posla. Dodjoše  ratovi, izbeglice, glad, sva ona poznata  scenografija koja prati ljudske nesreće. U njenu firmu na Vračaru počeše da dolaze ljudi iz svih predstavništava bivše  zemlje. Kako se rat širio  firma se smanjivala. Da bi se na kraju ugasila. Ostale su prazne kancelarije, sećanja na  putovanja na sajmove po zemlji i svetu. I beda. . Ono malo novca koje je imala u banci proglasili su nedohvatnom starom štednjom i  počelo je preživljavanja. Uz iživljavanje vlasti i novokomponovanih moćnika da je sve to za naše dobro.

Nije shvatala šta je dobro za nju i njenu decu da  u školi nema grejanja, da se u prodavnicama na rafovima gde su  nekada stajala kinder jaja i konzervirani ananas,  sada nalaze  imalin paste i creva za zalivanje bašte. Od bašte ona je imala samo par saksija na sunčanom balkonu njihovog predratnog stana u blizini prve samoposluge na Cvetnom trgu.  Uvek je volela tu terasu ali sada je žalila što nema komadić zemlje gde bi posadila nešto čime bi pokušala da prehrani decu.

Zato je ponudu direktora da umesto plate koju ne zna kada će i da li će primiti ode na odmor u banju u njihovo odmaralište. Blizu je Beograda, autobuska linija još postoji, može da ostane koliko hoće, i  učinilo joj se da je dobro da decu makar na kratko izvede iz pakla beogadskog avgusta. Reka, šume, i par dana bez muža koji je odmah odbio da krene sa njom i decom.

-        Ne pada mi na pamet da idem u banju, nisam ja starac.

Ali zato može da pije sa starcima iz kraja pivo iz onih plastičnih dvolitarskih  flaša ispred trafike.  Delili su gutljaje u krug kao joint. Od vrsnog novinara postade vrsni pijanac. I senka. Ogromna crna senka koja se nadvila nad nju i decu uz sve ostale nevolje.

Beg od svega, i njega,  bio je idealno resenje. Sa dvoje male dece i dve velike torbe krmače pune tegli sa džemom (ponela je sve zalihe iz kuce), vrecom brasna da mesi hleb, rekli su joj da to hotelsko odmaralište ima u donjem delu zajedničku kuhinju i trpezariju tako da će moći nešto da priprema . Uostalom za ove dve ratne godine izveštila se u embargo kolačima, praznoj supi  i prezivljavanju. Sve će to biti  lakše u srpskoj svetoj gori kako su novopronadjeni  vernici počeli da nazivaju Ovčarsko Kablarsku klisuru.

I tako se našla  sa decom u banji.                                                              

Vila je i dalje bila lepa, doduše sa oljuskanom bojom na fasadi ali tragovi predratno predratnog stila i dalje su se videli. Dve sobe na spratu sa zajedničkim balkonom. Jutarnji pogled na vrhove Kablara zamenjivao joj je doručak, Deci bi spremila nesto iz zaliha, a ona srkutala  divku, njena  majka  je negde iskopala taj napitak i dala joj pred put,  i sada je glumila da uživa u jutarnjoj kafi na terasi .

U prizemlju vile od zajedničke kuhinje i trpezarije ostala je samo ideja. Radnica iz predstavništva njene firme iz  Bosne  je prebegla odmah po početku rata,uselila se sa decom i otvorila kafanu. Snašla se bolje od nje. I mama zažali što je nepromišljeno  stigla sama sa decom u ovu zabit bez ideje šta će da jedu. Pao je dogovor. Ona će da  pomaže u kuhinji, a za uzvrat će imati hranu za nju i decu. Smeštaj ionako ima. Posteljinu je srećom ponela.

I poče neobično letovanje.

Kafana je dobro radila, to je jedino što uvek radi. Ni rat, ni sankcije nisu odvikli naše ljude od ispijanja piva i vodjenja politike za stolom. Zastrvenim kockastim stoljnakom. Sa plehanim pepeljarama neopranim od pre rata. Čaše  nisu prale, jer ih nisu ni imali. Samo izvadiš flasu iz gajbe, cukneš o ivicu stola, otvarač je negde nestao, i posluziš goste.  Naravno uz pare unapred. Prvo što je uradila je da na velikoj drvenoj dasci ispiše bojom koju je pronašla u podrumu, „Čast svakome, veresija nikome“. Marketinško iskustvo sa sajmova primenjeno  u ratno- banjskim uslovima. I kafana poče da radi. Seljaci su donosili i prodavali im hranu tako da su se uskoro na stolu našla i kuvana jaja, rakijica, sir i kajmak. Deca joj se zarumeneše, trče po livadi, kupaju se i pecaju na Moravi, da nije Ivicine bolesti i inekcija insulina koje mu daje od kako je dobio šećer, pomislila bi da je negde u Švajcarsakoj, u sanatorijumu.

Hotelsku sobu svakog dana krasilo je poljsko cveće, banjska voda u kupatilu činila je blagodet njenoj  koži, kosi, zglobovima. Ratna idila.

Pešačili bi mnogo. Svakog dana do jednog manastira. Zbližila se sa većinom monahinja, one iz Sretenja su joj obezbedila zalihe insulina tako da je mogla da provede celo leto bez straha za Ivana. Ni jednom nije imao krizu. Prijalo mu je i počeo je da se opušta i igra slobodno bez straha da će graške znoja početi da  izbijaju i izazivaju podsmeh drugara iz beogradskog dvorišta. Ovde su on i sestra carevali. Mama je radila ali najviše oko nabavke, vozila je stari pik up i snabdevala kafanu, sredjivala račune i  počeše da dolaze i drugi Jugoautovci na odmor. Sindikalni. Popuniše se i ostale sobe na spratu decom, grajom, vikom.  Stvori se iluzija predratnih letovanja.

Više gostiju, značilo je i više gajbi  tako da su sada neke skladištili i u hodniku Gajbe naredjane do vrha kako bi ostavili mesta za prolaz do soba. Jednog jutra, dok je mama pila kafu na terasi, Ivan i Irena rekoše da idu na reku na kupanje. Gledala bi ih sa terase kako skaču, nije se plašila, plivali su kao ribe od malena, i uživala u tom prizoru.

Ovog jutra  nije ih  bilo dugo. Pošla je da ih potrazi. Unutrašni alarm je zvonio, suviše  je  lepo da bi trajalo i dok je otvarala  vrata začu se lom stakla. Na vrhu plastične piramide od gajbi stajao je Ivan,  Irena je ukopana zurila u mozaik od staklića kroz koji se probijala pena. Mama uzviknu PAZI...okliznu se i pade. Zeleno braon srča zabila joj se u majicu u visini grudi.

Veliki crveni krug mešao se sa penom od piva....

Autor Slađana Belko