Foto:
autor nepoznat
Veliki gazda velike kafane
27.11.2020
Voleo je da popije nedeljom. Pio je rakiju. Domaću, dobru, možda i najbolju. Tako su svi pričali. Posle prve kafe u mirno i rano nedeljno jutro, gazda kafane u kojoj sam radio, prelazio je na rakiju. Jednu. Drugu. Petu. Ozbiljan i začitan nad nedeljnim novinama. Negde kod šeste, sedme čašice tražio je da mu pustim muziku koju je voleo. Nedeljno jutro bilo je obojeno muzikom davno zaboravljenom. Negde kod njegove desete čašice, zvao me je za sto, da popijem neku sa njim. Pio sam po malo, cedio kiselu vodu kroz zube i slušao ga. Njegovu priču je s vremena na vreme prekidao zarazni smeh. Morao sam da ga slušam i kad mi baš nije bilo do toga. Bio je gazda velike kafane u kojoj sam radio. Gazda je gazda. Negde pred kraj flaše koju je pio, obično se završavala i moja smena. Išli smo posle često na ručak. Ja sam i dalje cedio one kisele vode, a gazda je prelazio na pivo. Tako je bilo svaki letnji nedeljni dan. Ja bih onda našao neki izgovor da moram da idem, a on bi započinjao svoju kafansku turneju. Bio je široke ruke, ljudi su voleli da sede sa njim. Vraćao se kući sa tih turneja posle dva, tri dana. Mnogo je pio, malo je jeo. Imao je tada pedesetak godina. Jak, stasit i ponekad nepredvidiv u svojim kafanskim postupcima. Tako je bilo leti.
S jeseni, pravio je nadaleko čuveno i kvalitetno vino. Imali samo goste koji su dolazili u kafanu samo zbog tog vina. Crveno, slatko, jako. Gazdino vino. Mnogi su tražili da kupe nekoliko litara da ponesu kući, ali gazda je bio tvrdoglav:
- Moje vino može da se pije samo u mojoj kafani!
Obično smo do decembra uspevali da prodamo svo vino. Gazda je ostavljao nekoliko desetina litara za sebe i stalne goste. Jedne večeri, došao je u kafanu sa nekim prijateljima. U pijanstvu je imao puno prijatelja. Tu dvojicu nisam poznavao od ranije, ali izgledalo je da se dugo znaju. Pili su svi Gazdino vino. Bili su već dobro pijani. Gazda je ustao i promenio muziku.
- Ej gazda, nije sad baš vreme za tvoju muziku, ova ekipa u kafani sluša nešto drugo. - rekoh mu. Nasmejao se, lupio šakama u grudi i rekao mi:
- Ej, rokenrol, baš ne boli šta oni slušaju. Pustio je Dorse.
- Slušaj, Riders on the storm. Jel ti mali znaš šta je ovo? Ej, Morison!
Znao sam vrlo dobro. Uz njega sam pre dosta godina i zavoleo Dorse. Onda je bio Whisky bar, pa flaša vina, pa People are strange, pa Light my fire i još jedna flaša. Noć se punila teškim zvucima Morisonove muzike i vino je prelivalo čaše u koje je bilo sipano. Čista energija , pobuna, dobro upakovano ludilo. Noći koje dele dane. Gazda i društvo su pričali neke pijane priče, usne su im već bile crvene i otekle. Gazda je nosio bele izbledele farmerke i tešku kožnu jaknu. Jedan od njegovih poznanika za stolom, slučajno je u jednom trenutku, oborio punu čašu vina pravo na Gazdin izbledeli džins. Čaša je nekim čudom ostala cela i ležala je kao dokrajčeni pijanac na ivici. Na ivici stola. Vino se kao krv slivalo niz sto i pantalone. Gazda je skočio brzo i prevrnuo ceo sto za kojim su sedeli. Zvuk razbijanja stakla resko je presekao Dorse.
- Kome ćeš ti da prosipaš vino? - zaurlao je.
Pijani poznanik se teturajući uspravio, stavio mu ruku na rame i probao da kaže nešto u svoju odbranu:
- Pa nisam namerno, zakačio sam čašu slučajno, izvini, izvini nije bilo namerno!
Gazda ga je pogledao očima crvenim od vina. Imao je pogled koji sam znao od ranije. Tako je obično gledao svoje konobare kada ih provali da ga kradu. Ko god da je režirao tu noć, bio je odličan reditelj. Čuli su se
prvi taktovi pesme Break on throuh( To the other side). I stvarno se prešlo na drugu stranu. Gazda je zamahnuo pesnicom. Oborio je nesrećnog poznanika koji se ionako jedva držao na nogama. Moćan aperkat ga je prizemljio na prljav pod prekriven razbijenim staklom. Gazda je olizao svoju raskrvavljenu pesnicu i potegao dobar gutljaj iz flaše koja je nekim čudom preživela lom.
- Ti ćeš meni da prosipaš vino, ej moje vino! Moje vino! - urlao je. Onda je počeo da ga šutira. Doris su svirali za sve pare. Čovek se grčio na podu. Već je bilo i suviše. Izašao sam iz šanka.
- Dobro je gazda, pusti ga. - rekao sam i polako ga nekako pomerio par koraka unazad.
- Sjebao si ga već dobro. - primetih.
- Moje vino, stoka pijana. - reče malo smirenije. Drugi Gazdin poznanik je pokupio drugara sa poda i krenuo sa njim ka izlazu. Setio se da pita:
- Jesmo dužni nešto?
- Dužni ste jedne dobre batine! - viknuo je gazda. Kafana se praznila. Uspeo sam malo da ga smirim.
- Hajde da nas dvojica popijemo po čašu vina. - rekoh.
- Dobra ideja, al sipaj ono moje! - nasmeja se gazda. Seo je za šank, a ja sam sa najviše police spustio dve kristalne čaše koje smo koristili u specijalnim prilikama kada smo imali važne goste. Nasuo sam vino.
- Živeli gazda!
- Živeli!
Rezak zvuk razbuđenog kristala posekao je noć. Krv je i dalje bila na gazdinim rukama. Odbio je ubrus koji sam mu ponudio. Lizao je krv sa svoje pesnice i pio vino. Paleći cigaru, onako pijan, oborio je svoju čašu na šank. Crveno vino je dobilo prelepu boju, kupajući se u krhotinama razbijenog kristala.
- Daj drugu čašu. - reče.
Stavio sam drugu čašu ispred njega i uzeo krpu da očistim šank od prosutog pića.
- Neka, ja ću - reče i uze mi krpu iz ruke. Brižno je natapao belu tkaninu prosutim vinom. Kada se krpa već dobro bila natopila, počeo je da je cedi u novu čašu.
- Ali gazda, šank je prljav.- probao sam da ga sprečim. Nije me slušao. Napunio je pola čaše i popio je na eks.
- Daj još jednu flašu. - tražio je. Pogledao sam na policu. Bila je to poslednja flaša gazdinog vina te zime.
- Gazda, ova je poslednja!
- Da, i treba da bude poslednja.
- A koliko ti mali već dugo radiš kod mene? - reče dok je palio cigaru.
- Sledeće godine u decembru, biće tačno deset godina. - rekoh.
- Jebote, kao da je bilo juče kada si došao kod mene. Opet se vrteo Whisky bar.
- Znaš, mislim da je vreme. Nisam ja više za kafanu,vreme je da se zamene uloge. Daj jednu salvetu i olovku - reče. Na beloj saveti napisao je neki tekst i pružio mi da pročitam:
- Ja, taj i taj, prodajem kafanu sa celokupnim inventarom, mom konobaru, tom i tom, za iznos od...- tu gde je trebalo da piše iznos, bila je prazna linija.
- Ti sam upiši koliko misliš da vredi kafana.
- Ej gazda, popio si malo više, uostalom, odakle meni, običnom konobaru, pare da kupim kafanu, čak i da je stvarno na prodaju?
- Jel znaš koliko košta flaša vina?
- Naravno da znam.- rekoh poslovično.
- E, toliko upiši i stavi svoj potpis ispod.
- Ma, gazda, kasno je, pričaćemo sutra.
- Naravno da ćemo pričati sutra, ali u tvojoj kafani. - reče. Video sam da je ozbiljan. Mislio sam, ozbiljno pijan. Na praznoj liniji napisao sam cenu jedne flaše vina i potpisao se. Gazda je umesto potpisa utisnuo svoj krvavi palac. Uzeo je salvetu na kojoj je bio pijani kupoprodajni ugovor i stavio je u unutrašnji džep kožne jakne. Pogledao me je u oči, pružio mi ruku i rekao :
- Čestitam gazda, nek je sa srećom!
Nemajući kud, zahvalio sam se, izvadio pare, malo više nego što je koštala flaša vina i spustio pred njega. Gazda je pokupio pare, ustao od šanka i teturajući se krenuo ka izlazu. Kada je stigao do vrata, bacio mi je svežanj ključeva.
- Laku noć gazda - reče mi.
Sutradan sam došao popodne u drugu smenu. Kada sam ušao u kafanu, nešto je bilo drugačije nego inače. Kolege su me čudno gledale. Gazda je sedeo za stolom sa dvojicom poslovno obučenih ljudi.
- Ej gazda! - pozvao me je. Prišao sam stolu, da mu vratim ključeve od kafane.
- Mi smo ugovor već sastavili, tvoje je samo da potpišeš, pa idemo u sud da ga overimo.
Ćutao sam. Potpisao sam pravi kupoprodajni ugovor u kome je pisalo da kupujem kafanu za flašu vina. Od tada sam ja Veliki gazda Velike kafane.