Vilenijum

Spava mi se. Skupljam utiske koje sam danas upio - Nekog jutarnjeg Baha sviranog na kristalnim čašama, jednu ženu što sitnim koracima pretrčava ulicu u cvetnim patikicama i rasipa neki svetlucav prah. Ne obazire se na saobraćaj, kao da joj patikice donose sreću. Brzo je zamakla iza ugla, a sve je bilo nestvarno kao da je zapisano atomima samog vazduha. A ja kao svaki Dalmatinac, stavih na glavu svoj najlipši kapelin i na prozoru čekam da se dama vrati.  Zavrtim iskrzanu long plejku na 33 obrtaja sa onim “Talijancem“ što plače: Ritorna da me. I stvarno, za divno čudo, ne ćete mi verovati - ona se odista vrati. Vrati se sa mladim lastama što prave svoje prva gnezda donoseći u kljunu grumen blata i vlati sena, pa pletu svoje košarice. I ona iz svoje košarice vadi đakonije, i razmišlja da li je sve kupila. Tek kasnije primeti  da ni krevet nisam zategao, ni šolje od kafe nisam oprao, a tako smo se dogovorili. Ali ne ljutiš se ti na svog Dalmatinca što ovde, umesto na moru, živi na česmovaći. Voliš kako mu stoji ovaj kapelin od galebova, zavolela si i njegove pesme o pučini onog trena kada si shvatila da tebe ipak više voli od mora. Zato mu ne zameraš skoro ništa, takav je blentast i šašav, detinjasti sanjar kao svi oni mulci odozdo. Ma ima on i svoje mane, fakin je on, ali i Ana Manjani je imala krive noge pa je niko ne pamti po tome.

Tako mi brzo prođe život u senci male vile. I ovo doba na prelazu dva milenijuma sam nazvao po njoj - Vilenijum.  A naša kuća je kao onaj kamen od prstaca. Ovo je treči kamen koji smo nazvali domom, a bilo ih je ukupno devet. Treči kamen od Sunca - znala bi deca reći. Bilo je teških dana kada smo se bodrili: Izdržimo samo do proleća; kada smo se kupali ako sam uspeo odlediti česmu; kada se jelo koliko smo imali, kada je jedina sreća bila što smo svi na okupu. Deca odrastoše i odoše naseliti svoje kamenje od prstaca. Sada smo sami.

Da sam doli, sad bi iša vidit jel mi barka u lučici dobro stoji, jel triba dotegnit onaj konop od prove ili od kopo morta. Raširija bi ciradu ako po nebu vidin da će jugo. I još bi se tri put okrenija da budem siguran da je sve kako Bog zapovida. Pozdravija bi barku ka da mi je treća kćer i otiša doma.

Tako mi brzo prođe ovaj dan u senci moje vile. Baškarimo se ušuškani u velikom krevetu pred televizorom. Uz nju se pripije mačak. Do kasno u noć prevrće one programe i gleda svoje krimiće. Obično je tema: Kako sam ubila muža. Zaspi nekako odjednom sa blaženim osmehom na usnama. Konačno ja komandujem upravljačem, ali sam i ja umoran. Soba je u polumraku. Mesec rasipa svetlost u koncentričnim krugovima kao godove nebeskog stabla. Na starinskoj stolici odmara onaj moj kapelin sa galebovima, a ispod su šarene patikice br. 35, razdvojene prahom u dužini njenog koraka. Čuje se tiha noćna muzika svirana na kristalnim čašama. Ona se meškolji osvajajući sa usnulim mačkom i moju polovinu postelje. Gledam je kako stari i sretan sam.  

Zagrizeš crvenu jabuku i ona te ko zna gde odvede.

Kotoraš Pepi