Virtuelne prevare

Postoje mali, obični ljudi, nesrećni, usamljeni, prazni. Oni samo tragaju i nikada ne pronalaze svoju sreću. Postoje i oni drugi, lovci, koji danima traže žrtve.

I.M. je bio usamljen, duboko nesrećan čovek, zatvoren u svom svetu u potkrovlju stare zgrade, odakle je retko izlazio, tek ponekad, da izbaci tugu u nekoj noćnoj šetnji.

Danima je pokušavao da nešto napiše, da osmisli besmisao, ali sve baš sve se svodilo na traganje za nekom nežnom dušom, koja bi mu poslala neku lepu reč.

Jedne noći, dok je tupo zurio u svoj računar, zaigrala je pred očima iskrica, znak neke poruke, neka nada...

Jedna nepoznata, malo požutela slika neke mlade crne žene, i kratka poruka, poziv da joj može pisati, ako želi???? Ne, u prvi mah nije poverovao da u gluvo doba noći neko i čita to što on piše, a još manje da sa njim želi da podeli usamljenost.

Ipak, neki maleni osmeh zaigrao mu je na licu i već je žurio da ispiše što više, da mu ne pobegne "sreća"…

Nizale su se poruke nežnosti, priče o usamljenosti, ono kako to biva na svakom početku, uvodu u...

Pomislio je da možda sreća i stanuje tu, da je samo nije prepoznao ili...

Dani su prolazili, a priče su bivale sve tužnije, razrada prevare dobijala je zamajac. Surovi muž, samohrana majka koja sa detetetom beži od grada do grada, u potrazi za mirom, nemaština, bolest…

Mekano srce sve više je bivalo ranjavano, u duši su se borile misli kako pomoći nekom dragom, da se spasi pakla i mekano srce preuzelo je ulogu spasitelja, ništa ne tražeći zauzvrat, sem susreta, priče i malo nežnosti…

Ali, osećanja prevare bivala su sve veća, razgovori su postajali šturi, tek da neko ne pobegne, a on je ludeo, nesrećan i prevaren…

I nestao je, ostavio je vreme da protekne, da sabere misli i da, iako je znao da se ništa nikada neće dogoditi, učini još jedan napor i povrati nešto što nikada nije imao.

Na pozive nije odgovarala, vešto bežeći od opravdanja ili glupih objašnjenja… Ali, jednom zasija: Nosi se!!!! Ja nisam ta koju tražiš, ne postojim, ludače!!!!

Šokiran, zurio je u poruku koja je oslikala godine unazad. Zar ni lepa reč? Ne, baš ništa, sve je zaboravljeno…

Tamo neka Maša nestala je, možda nikada nije ni postojala, bila je samo želja izgubljenog vremena i praznih nadanja.

Sada u nekom drugom gradu ispisuje nove laži, poput lisice u trku grabi malene zverke i samo vešto koristi ono što najbolje zna.

Ko zna ko je ona, možda…ili… ili…